PolitikaPolitika
U nedelju, 4. decembra u Sloveniji su vanredni parlamentarni izbori. Relativnu pobedu je sa nešto više od 28,5 % slavila stranka dosadašnjeg gradonačelnika Ljubljane, Zorana Jankovića, Pozitivna Slovenija. Kao drugoplasirana ( 26,2%) izašla je desničarska Slovenska demokratska stranka (SDS), Janeza Janše, koja je inače smatrana favoritom i otvoreno najavljivala pobedu. Treće mesto (10,5%) zauzela je stranka aktuelnog premijera Boruta Pahora, Socijalni demokrati (SD), što je takođe donekle iznenađenje zato što je upravo gubitak poverenja u prethodnu vladu, predvođenu Pahorom, dovelo do raspisivanja prevremenih izbora. U parlament su ušli još i liberalna Državljanska lista, Gregorja Viranta (8,4%), penzionerska, Demokratična stranka upokojencev (Desus7%), seljačka, Slovenska ljudska stranka ( SLS – 6,9%) i klerikalna, Nova Slovenija ( Nsi – 4,8%). Iz parlamenta su ispali Zares, LDS i nacionalna stranka SNS, Zmaga Jelinčiča.
Tako je, barem na prvi pogled, ponovo, drugi put za redom, slavila leva opcija, što je čak i na evropskoj razini jedinstven slučaj. Predsednik Republike Danilo Turk će mandat za sastav nove vlade verovatno dodeliti Zoranu Jankoviću, čija je kampanja bila lansirana i podržana od strane penzionisanog, dvostrukog bivšeg predsednika, Milana Kučana. Janković se za kandidaturu odlučio kasno, samo dva meseca pre izbora. Njegova lista se tako prezentovala kao nešto novo za slovenački politički prostor. Slično je i sa listom Gregorja Viranta, takođe oformljenom neposredno pre izbora, nakon što je Virant podnio ostavku iz Janševe SDS.
Događaji u Egiptu se razvijaju mnjevitom brzinom. Kao i pred Mubarakov pad u februaru, svedoci smo svakodnevnih uličnih borbi u Kairu i drugde. 
Egipatske mase su čvrsto rešile da revoluciju iznesu do kraja. Sukob revolucije i kontra-revolucije izaziva krizu u svim političkim snagama, pri čemu se šire članstvo instinktivno pomera u pravcu revolucije, dok vođstvo okleva i pokušava da sabotira mase.
Ovo je godina u kojoj su potlačeni celog sveta konačno rekli ‘Dosta’! Od arapskih ulica, preko španskih trgova do prestonice svetskog kapitalizma u njujorškom Vol Stritu, narod se aktivira, svestan činjenice da se njegovi interesi ne poklapaju sa interesima šačice moćnika koji odlučuju o životu i smrtima miliona. U Srbiji je ovaj uski sloj vladajuće klase sastavljen od ratnih profitera, tranzicijskih tajkuna i političara raznih boja, koji svi brane postojeći poredak. Na današnji dan, pridružujući se globalnom pokretu za promene, omladina Srbije pravi raskid sa učmalim politikanstvom koje nam nude demokrate, liberali, radikali i ostale šićardžije koje profitiraju na našoj neorganizovanosti. Kako se organizovati i stvoriti političku alternativu? Svakako, potrebni su kreativni ljudi, video stvaraoci, muzičari, književnici, spemeri, hakeri, blogeri…ali pre svega, potrebne su jasne ideje, jaka organizacija i politički program. Crvena Kritika pokušava da stvori upravo ovakav program inspirisan bogatim nasleđem emancipatorskih ideja levice i snagom radničke klase u pokretu.
Silne priče tranzicionih vlasti o radu na poštovanju ljudskih prava i večito naricanje liberala i „humanitaraca“ o potrebama za ukazivanjem pažnje i brige osobama sa invaliditetom opet otkrivaju svoje licemerstvo u činjenici da je proces tranzicije u Srbiji razorio jednu od osnovnih struktura za integraciju osoba sa invaliditetom u društvo – preduzeće koje je, u doba socijalizma, ovim ljudima omogućavalo da postanu radnici i, kao takvi, osamostaljeni i prihvaćeni pripadnici društva. Primer DES-a je još jedan dokaz da su iskustva tranzicije uvek iskustva produbljene diskriminacije. DES je preduzeće, osnovano 1949. godine, za rehabilitaciju i ospobljavanjem za rad lica sa invaliditetom. Od tada je osnivalo svoje podružnice u svim većim gradovima Jugoslavije sa ciljem što veće integracije lica sa različitim vidovima invaliditeta u društvo. Do sada je većina podružnica propala usled zapuštenosti, različitih mahinacija, nemara rukovodstava i privatizacije. Danas, još samo DES Beograd opstaje, ali su, od početka jula ove godine, i njihovi radnici u protestu zbog neisplaćenih zarada od 2008. na ovamo. O problemima u DES-u razgovarali smo sa Jasminom Obradović, predsednicom Samostalnog sindikata koja tamo radi 28 godina.
Državni vrh Srbije i policija su ovog petka postigle dogovor o zabrani održavanja „Parade ponosa“ i svih drugih javnih okupljanja, koja će važiti za 1. i 2. oktobar. Reakcije unutar srpske buržoaske političke scene su na prvi pogled bile dijametralno suprotstavljene. No, jesu li zaista? Kako pak treba marksisti da se postave prema ovim dešavanjima? 
U javnom političkom diskursu su se povodom ovog pitanja izdvojila dva pola: liberalna, pro-evropska struja zagovara održavanje parade po svaku cenu i „stavljanje pune moći države“ u odbranu ustavnog poretka – njena zabrinutost za uskraćivanje ljudskih prava srpske gej populacije prevashodno je podređena očekivanju da država pokaže svoje mišiće bilo kome ko se usudi da joj se suprotstavi; konzervativna struja se s druge strane poziva na očuvanje „porodičnih vrednosti“ i institucije porodice kao „stuba društva i države“, te, radi ubiranja političkih poena, reakcionarnom demagogijom kanališe predrasude stanovništva prema sad već otkazanoj paradi samopostavljenih predstavnika gej populacije i državnog represivnog aparata.
Prema publikaciji Harvard Medical Study objavljenoj 2009, gotovo 45.000 u SAD godišnje umre od izlječivih bolesti, zbog toga jer si ne mogu priuštiti medicinsko osiguranje. To, otprilike, znači smrt jedne osobe svakih 12 minuta što je najbolji protivargument tvrdnji da Amerikanci imaju „najbolji zdravstveni sistem na svijetu.“
U studiji se zaključuje da odrasli neosigurani Amerikanci ispod starosti od 64, imaju 40 posto veću rizičnost od umiranja nego osigurana populacija, što je za 25 posto više nego u studiji objavljenoj 1993.
Izraelske mase su 3. septembra, u subotu, nedvosmisleno najavile da neće dozvoliti svoje izbacivanje iz koloseka i razdvajanje od strane vladajuće klase koja se služi starim trikom „zavadi pa vladaj“, niti će dopustiti svom pokretu da se izduva na letnjoj vrućini, budući da je pola miliona izašlo na ulice zahtevajući socijalnu pravdu i revoluciju.
Danas se navršava deset godina otkada je 2001. u nečuvenom napadu ubijeno 3000 nevinih ljudi i osakaćeno na stotine drugih u Njujorku. 
Ova godišnjica će biti komemorisana na velikoj ceremoniji u Njujorku gde će se SAD elita okupiti kako bi izlila još lažnog patriotizma i šovinizma i pravila budale od pripadnika radničke klase najveće imperije u istoriji, koju sada mori ekonomska katastrofa i društveno propadanje.
Neverovatne scene u Tel Avivu. U subotu, 7. avgusta, preko 300 000 ljudi izašlo je na ulice u gradu koji broji manje od pola miliona stanovnika.
Istog dana, demostracije su se održale i širom zemlje sa 30 000 okupljenih ljudi u Jerusalimu i hiljadama demonstranata u ostalim gradovima. Teško je proceniti ukupan broj demonstranata, no procenjuje se da je reč o broju između 400 000 i pola miliona ljudi u zemlji od 7,7 miliona stanovnika. Među uobičajenim parolama, koje zahtevaju socijalnu pravdu, bilo je i natpisa koji su se oslanjali na nasleđe arapskih revolucija, poput često viđenog „Ostavke, stigao je Egipat“. Simbolično, reč ostavke bila je ispisana na arapskom jeziku.
Prenosimo dva teksta sa internet stranice drugarske redakcije britanskih novina „Socijalistički apel“, koji analiziraju klasnu pozadinu i materijalne uzroke nereda, koje se građanski mediji neprekidno trude da prikažu isključivo kao izlive nasilja od strane raznih bandi. U ovakvoj situaciji je važno uvideti činjenicu da najveće nasilje i najgori teror ne dolaze od gnevne i pobunjene omladine u Britaniji. Njihov revolt je samo rezultat višedecenijske patnje britanske radničke klase, pod naletima reakcionarnih političkih struja od 70-ih godina prošlog veka, sve do sada. Kao i Srbija, i Velika Britanija proživljava svojevrsnu „tranziciju“, koja se, kao i u Srbiji, ogleda u rušenju socijalne države i divljačkim i surovim napadima na životni standard radnih ljudi.
Ispod površine reda i mira, ključajući gnev se gomilao u dubinama britanskog društva. Decenijama je društvo bilo zadovoljno zatvaranjem očiju pred ružnom stvarnošću onoga što su zaista geta gde siroti
nja trune u još dubljem siromaštvu i dugovima i gde su droga i oružje dostupniji od pristojne zdravstvene nege, obrazovanja ili ustanova za razonodu i odmor. Ima mnogo novca za parazite londonskog Sitija, gde bankari sebe nagrađuju raskošnim bonusima, plaćenm javnim sredstvima. Ali nema novca za obezbeđivanje makar polu-civilizovanih uslova za narod Brikstona.
Ovo je novo i zanimljivo tumačenje Biblije: „A ja vam kažem da će se onome koji ima dati, a onome koji nema uzeće se i ono što ima“. Da li je ikakvo čudo, stoga, da postoji opšti osećaj gneva i frustracije, posebno među mladim pripadnicima tih zajednica?
Još članaka...
JPAGE_CURRENT_OF_TOTAL
