U nedelju, 4. decembra u Sloveniji su vanredni parlamentarni izbori. Relativnu pobedu je sa nešto više od 28,5 % slavila stranka dosadašnjeg gradonačelnika Ljubljane, Zorana Jankovića, Pozitivna Slovenija. Kao drugoplasirana ( 26,2%) izašla je desničarska Slovenska demokratska stranka (SDS), Janeza Janše, koja je inače smatrana favoritom i otvoreno najavljivala pobedu. Treće mesto (10,5%) zauzela je stranka aktuelnog premijera Boruta Pahora, Socijalni demokrati (SD), što je takođe donekle iznenađenje zato što je upravo gubitak poverenja u prethodnu vladu, predvođenu Pahorom, dovelo do raspisivanja prevremenih izbora. U parlament su ušli još i liberalna Državljanska lista, Gregorja Viranta (8,4%), penzionerska, Demokratična stranka upokojencev (Desus7%), seljačka, Slovenska ljudska stranka ( SLS – 6,9%) i klerikalna, Nova Slovenija ( Nsi – 4,8%). Iz parlamenta su ispali Zares, LDS i nacionalna stranka SNS, Zmaga Jelinčiča.

Tako je, barem na prvi pogled, ponovo, drugi put za redom, slavila leva opcija, što je čak i na evropskoj razini jedinstven slučaj. Predsednik Republike Danilo Turk će mandat za sastav nove vlade verovatno dodeliti Zoranu Jankoviću, čija je kampanja bila lansirana i podržana od strane penzionisanog, dvostrukog bivšeg predsednika, Milana Kučana. Janković se za kandidaturu odlučio kasno, samo dva meseca pre izbora. Njegova lista se tako prezentovala kao nešto novo za slovenački politički prostor. Slično je i sa listom Gregorja Viranta, takođe oformljenom neposredno pre izbora, nakon što je Virant podnio ostavku iz Janševe SDS.

Zašto Janković?

Najbolji odgovor bio bi zato što ljudi jednostavno ne žele Janšu. Način javnog nastupa SDS-a poslednjih godina najverovatnije je razlog za masivnu mobilizaciju glasačkog tela ne levici. Ljudi su, čini se, umorni od konstantne rasprave o posleratnim ubistvima, od šovinizma, homofobije i cinizma s kojim je SDS vodilo svoju politiku u prošlosti. Nakon sloma „leve“ trojne koalcije ( SD, Zares, LDS) Slovenija je očekivala pobedu desne opcije. Ulazak Jankovića u izbornu trku malo je poremetio ova očekivanja, ali desnica je ipak obećala glatku pobedu.

Kampanja je bila obeležena skandalima vezanima na predsednike stranaka. Uprkos činjenici da su mediji obećali „kvalitetnu“ kampanju koja će se temeljiti na sadržajima. Tako nešto nismo videli. Prvi krivac za ovo su naravno sami mediji, koji su u potrazi za senzacionalizmom i visokim rejtinzima, tražili, i naravno pronašli, prljavštinu. U ovome su takođe dominirali Janša i Janković, i u bici za titulu manje prljavog, pobjedio je Janković, koji je Janšu nadmašio u televizijskim konfrontacijama.

Slovenci, koji su več dugo bez osječaja da stvarno žive u nekakvoj pravnoj državi, izabrali su naravno čoveka za koga se čini, da je iznad zakona. Takođe, čini se da je slovencima dosta polovičarstva i da žele autoritarnu figuru, što Janković čini se i jeste. Janković momentalno provodi drugi mandat gradonačelnika Ljubljane. Bez obzira na to što je uspeo sagraditi neke mostove i stadion Stožice, potrebno je spomenuti, da je upravo zbog toga povećao zaduživanje grada što če se u dužem roku odraziti na više cene javnog prevoza, odvozs smeća i tako dalje. Ovo nas direktno vodi na teren političke ekonomije koja je nažalost u ovoj kampanji igrala sekundarnu ulogu.

Šta sad?

Ako bi u programima političkih opcija ( koje su bile na izborih) tražili neke teoretske pravce i političke principe( iako je ovako nešto stvarno teško uraditi u takvoj kampanji kakva bila) onda bi morali suprostaviti dve stranke stvorene tek pre izbora. Da bi bila ironija još veća, te se stranke sad spominju kao potencialni partneri u koaliciji. To su Pozitivna Slovenija, Zorana Jankovića, i Lista Gregorja Viranta.

Program Pozitivne Slovenije u političko-ekonomskom smislu mogli bi nazvati kejnzijanskim. Trenutni izdaci državnog buđeta su za 1,7 miljarde eura viši od prihoda. Janković bi pokrenuo ekonomiju ulaganjima u infrastrukturu (treće pristanište Luke Koper, druga linija železničke pruge Koper – Divača, hidroelektrarne na donjoj i srednjoj Savi) na koje bi se nadovezao program javnih radova. On je obećao da bi očuvao javno zdravstvo, obrazovanje i uveo porezne podsticaje za nove investicije. U svojim stavovima Janković je relativno jasan. On smatra, da je u globalnom kontekstu, upravo nesputano tržište krivo za uništenje privrede. Ako bi fokusirali svoje napore samo na tržište, kako bi to radili ekonomski liberali, onda automatski odpisujemo 50% ljudi, kaže Janković. Problem u ovom Jankovićevom planu se naravno nalazi u finansiranju ovih projekta. On smatra da se to može uraditi na tri načina. Prvi način je Evropska Unija i oslanjanje na konkurse koje ona nudi. Drugi način, je potraga za investitorima u privatnom sektoru i treći, naravno, državno finansiranje. On je takođe nekoliko dana posle izbora za Bloomberg izjavio da će se slovenački dug finansirati depozitima državnih banka i izdavanjem novih obveznica. Uz ovo, on predviđa i zamrzavanje plata i smanjivanje javne potrošnje. Janković takođe predviđa porast PDV-a za 1 posto i smanjenje zaposlenih u javnom sektoru od 2% godišnje.

Suprotnu, liberalnu paradigmu, zagovara Gregor Virant, koji je pre izbora svoju listu odcepio od Janše i tako mu oduzeo jedan deo glasova. To su uglavnom bili glasovi koji su na neki način podržavali ekonomsku politiku SDS-a, ali istovremeno nisu mogli da prihvate ciničan, šovinistični diskurs kroz koji je Janša tokom godina oblikovao svoj politički stav. Virantove liberalne tačke iz programa čine se još alarmantnijim od Jankovićevih. On zaista zagovara još viši stepen fleksibilizacije na tržištu rada. Šta bi to to tačno znači u praksi teško je zamisliti, pogotovo ako imamo u vidu uslove na slovenačkom tržištu rada. Prekarijat i grubi, prljavi radni ugovori na neodređeno vreme već sada omogučavaju da poslodavac s radnicima radi gotovo šta poželi. Virant zagovara brže i manje obavezujuće zapošljavanje, što je, kao što sam spomenuo, već sada moguće. Njegov cilj je, kao svim ekonomskim liberalima, privredni rast, koji drži za univerzalno rešenje za sve tegobe čovečanstva.

Ovu iluziju Virant reprodukuje i na terenu socijalne države, gde bi, kako on sam kaže: „zadržao visoki standard“. Ako imamo u vidu da preko sto hiljada nezaposlenih bespomoćni Zavod za zapošlavanje na dnevnoj bazi šalje u ruke kriminalnih privatnih agencija za zapošljavanje, koje ovu „fleksibilnu“ radnu snagu teraju u zaključivanje surovo izrabljivačkih radnih ugovora, onda ne možemo a da se ne pitamo šta Virant smatra pod terminom „visoki standard“. Na drugoj strani, moramo spomenuti da rukovodstva fabrika na sve moguče načine vrše pritisak na one koji su dugogodišnjim radom izborili zapošljenje na neodređeno vreme i minimum radnih prava. Radnici, često slabo obrazovani, po pravilu se nađu između kadrovskog šefa i advokata kompanije koji na njih vrše pritisak da potpišu svojevoljno napuštanje radnog mesta uz dobijanje neke sitne otpremnine.

Rupe u zakonima omogućavaju firmama, da prikazuju loše poslovne rezultate (čak i kada to nije zaista slučaj), pa se onda pomoću tog trika otpuštaju ljudi i unajmljuje jeftinija radna snaga pod uslovima prekarijata (studenti ili ljudi koje šalju privatne agencije za zapošljavanje). Ovo je dakle današanja slika tržišta rada koje bi Gregor Virant napravio malo „fleksibilnijim“. U jednom od intervjuja Virant je čak otvoreno izjavio, da je tržna ekonomija najbolji mogući sistem i da su jedini problem anomalije. Anomalija koja je stvarala krizu, kaže Virant, jeste pohlepa, što je malo ironično, pošto je pohlepa jedino što preostaje u njegovom idealnom sistemu potpune tržne deregulacije.

Budućnost

Dve spomenute paradigme se u ovom momentu predstavljaju kao naizgled jedine realne, kako u slovenačkom, tako i u svetskom kontekstu. U svojoj „realnosti“ obe su kontradiktorne. Da liberalni model bez bilo kakvog nadzora ne funkcioniše, to je levica, nadamo se, već shvatila. Ono što još treba shvatiti je da svoje granice i nedostatke ima i kejnzijanska varijanta. Državna regulacija privrede jednostavno nije dugoročno sposobna da prevlada protivrečnosti kapitalističkog načina proizvodnje.

Ako se potrvde očekivanja, i tako Virant i Janković uđu u koaliciju, bez obzira na to što im se pogledi ne poklapaju, biće to jasan pokazatelj, da su oba stava kontradiktorna i da u pozadini imaju neke druge interese. Naravno, ne zavisi sve od Slovenije. Ako na neki način Slovenija uspe da se izvuče izkrize, to će neko drugi negde platiti. Tako stvari stoje u globalnom kapitalizmu. Šta će se dogoditi sa Evropskom unijom će takođe imati jak utecaj na Sloveniju. Jača kotrola koja se najavljuje iz dogovora Sarkozi – Merkel će sigurno promijeniti odnose snaga unutar unije. Snažan faktor u ovoj igri naravno je Europska centralna banka, kojoj dosadašnji evropski zakoni dozvoljavaju da postoji gotovo bez ikakve demokratske kontrole. Apolitičnost ove institucije je farsa koju je potrebno razotkriti. Ukratko, poenta je u tome, da vrlo teško možemo proceniti šta će se dogoditi na lokalnom nivou ako u obzir ne uzmemo i šire političke i ekonomske aspekte. Ovo naravno nije lak zadatak.

Gde su u svemu tome (u Evropi i u Sloveniji) sindikati, drugo je pitanje. U Sloveniji, sindikati su prvi koji su se odrekli radnika. Godinama su ih vodili u proteste kad god je ovo koristilo ovoj ili onoj političkoj opciji. U martu 2008. Oko 145 000 radnika je izašlo na ulice u celoj Sloveniji u odbranu svojih plata. Novi predlog izmena penzionog sistema je takođe oboren na nedavnom referendumu zahtevanom od strane sindikata. Reči sindikalnih čelnika su lepe, revolucionarne i često kritikuju čak i globalni kapitalizam. No, kad se treba nešto više od reči, oni blokiraju sami sebe i radnike. Čini se da sindiklanom vođstvu više prijaju isprazne manifestacije nego štrajkovi. Unutar fabrika, sindikat obično reaguje samo u krajnim slučajevima – na primer, kada je psihički pritisak na zaposlenog tako jak, da to postaje opasno za njega samog i za proizvodnju. Tada se sindikalni aktivista odvaži da odvede radnika kući, kako se ovaj ne bi povredio.

Ne neki način može se dakle predvideti šta će se događati u nadolazećim godinama. Čak i ako Janković uspe sastaviti vladu i početi s programom javnih radova i njegovog „Nju dila“ u Sloveniji, ne možem zanemariti činjenicu da proizvodnja migrira, ili je več migrirala, na istok. Kao što su već krajem 80-tih ustanovili Magdov i Svizi¹, fokus i centar svetske kapitalističke privrede se seli iz područja proizvodnje u područije trgovine i umnožavanja finansijskih derivata. U dugoročnoj perspektivi tako nikakva industrija u Evropi kao i u Sloveniji nema budučnosti. Evropski kapitalizam će privredni rast tražiti u inovacijama i novim tehnologijama. Mlađe generacije će možda u ovom procesu lakše proći. Problem se stvara kod starijih radnika koji se teraju na Zavod za zapošlavanje. Očekivati da će mehanizmi prekvalifikacije služiti kao neki socialni korektiv je utopično i iluzorno. Šta će se onda desiti i kako će ti ljudi preživjeti dobro je pitanje na koje stvarno nema nekog konkretnog odgovor. Čekaju nas dakle reforme na kojima insistira Evropa, a ostaje da se vidi kako to prolazi kod običnih ljudi. Jedno je sigurno, napadi na životni standard i radnička prava neće proći bez novog otpora.

1 Magdoff, H./ Sweezy, P.M. (1988): The Stock Market Crash and its Aftermath, in: Monthly Review, March 1988 ( str. 9)