Ako su nas protekle dve decenije nečemu naučile onda je to činjenica da ne postoji donja granica izdržljivosti nakon koje društvo automatski počinje da pruža otpor. Ne postoji afera na vrhu, vest iz inostranstva ili kritičan broj otpuštanja koji će radničku klasu sam po sebi trgnuti i okrenuti prema idejama levice. Konstantna kriza i društvena razgradnja vremenom poprimaju sopstvenu logiku.

Prenosimo tekst druga Horhea Martina, iz uredništva sajta In Defense of Marxism, o revolucionarnim zbivanjima i perspektivama radničke borbe u Tunisu. Borba radničke klase u Tunisu je jedan od najboljih primera radničkog organizovanja i masovnog otpora represiji jedne neokolonijalne policijske države u službi imperijalističkih sila. Njen značaj i njena iskustva su odavno prešli granice Tunisa. Smatramo da je upućenost u ova dešavanja od velike važnosti i koristi za radničku klasu Srbije i ostatka Balkana, koja se nalazi u sličnoj situaciji.

Čim se Ben Ali našao na avionu za Saudijsku Arabiju, u petak, 14. januara, svrgnut masovnim revolucionarnim pokretom tuniskih radnika i omlaine, tuniska vladajuća klasa i njeni imperijalistički manipulatori su počeli da manevrišu kako bi bili sigurni da imaju kontrolu nad situacijom.

Преносимо новообјављен документ другова и другарица из источносарајевског огранка босанске Јединствене организације за социјализам и демократију. Након скоро двадесет година ратовања и подела које су бирократске и профитерске структуре унеле у радничку класу Босне и Херцеговине, нова генерација младих комуниста најављује оживљавање напредних идеја и класног јединства у борби против ратне буржоазије и империјалистичке окупације.

А сунцу и манастирима угушите пој
Кадифе и свиле нек нестане драж
Јаук и гробље је народ мој
А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,
него мајка обешчашћена,
Зној и сиротиња што тиња
у стиду згаришта и стена...

(Милош Црњански, Спомен Принципу)

Prenosimo tekst Alana Vudsa, urednika sajta "In Defense of Marxism" i jednog od sekretara Internacionalne marksističke tendencije, o masovnom pokretu britanskih studenata protiv najnovijeg brutalnog napada na britanski obrazovni sistem od strane koalicione vlade konzervativaca i liberala.

Britanski studentski pokret, svojom masovnošću, nivoom organizovanosti i otvorenošću za ozbiljnu  političku artikulaciju svoje borbe, danas predstavlja jedan od najboljih primera učešća evropske omladine u političkom životu društva i pruža novu inspiraciju i ohrabrenje svima koji su odlučni u tome da se izbore za kvalitetno, svima dostpuno obrazovanje. Jedan svet, jedna borba!

Nakon duže pauze u radu našeg sajta, sa zadovoljstvom Vas pozivamo na tribinu u organizaciji naše redakcije. Tribina će se održati u ponedeljak, 22. novembra, u 17 časova u sali 514 Mašinskog fakulteta u Beogradu, Ulica 27. marta 16.

Tema tribine su proizvodni odnosi u automobilskoj kompaniji "Fijat". Na njoj će govoriti gost "Crvene kritike" iz Italije, Roberto Sarti, aktivista kampanje za odbranu fabrike u Pomiljanu (Napulj).

Usled halabuke i euforije koje su predstavnici vladajuće klase podigli povodom preuzimanja većeg dela "Zastave" od strane "Fijata", bitno je da se podrobnije analiziraju odnos koji je ova kompanija imala prema radnicima u Italiji i naznake o tome kakav odnos naši radnici mogu da očekuju od novih gazda.

Pitanje "Zastave" i "Fijata" je jedno od ključnih pitanja za privredu Srbije i položaj industrijskih radnika u našoj zemlji, a uvid u dešavanja unutar "Fijata" sa obe strane Jadrana je uvid u prirodu kapitalističkih proizvodnih odnosa i klasnih antagonizama koje stvaraju i produbljuju.

Dođite i učestvujte! Iznesite svoje mišljenje, diskutujte i uključite se! Radnički klasni interes je Vaš interes!

Isto kao što zahtev za besplatnim obrazovanjem, to jest obrazovanjem finansiranim iz budžeta u sebi krije zahtev za preispitivanjem uloge tržišta kao celine, tako i protest za besplatno obrazovanje mora prerasti u pokret koji će u sebe uključiti sve tržištem ugrožene socijalne grupe - pre svih radničku klasu, kao najhomogeniju i najpotentniju klasu koja, pored besplatnog obrazovanja za svoju decu, ima ogroman interes i u besplatnom zdravstvu i pristupačnijem javnom prevozu radi što veće mobilnosti i koja jedina ima dovoljnu moć da se bori za ostvarenje tih ciljeva - moć masovnog štrajka i obustavljanja proizvodnje.

Đorđe Zarić, mladić iz prigradskog beogradskog naselja Jakovo, ubijen je od strane pripadnika Interventne policijske jedinice 19. Marta u ranim jutarnjim časovima pri pokušaju povratka kući kolima sa jednog od Beogradskih splavova. Dok je njegov prijatelj koji je upravljao vozilom brutalno prebijan na ulici, Zariću je ispaljen metak u glavu na suvozačkom sedištu. Svakome ko je barem jednom u svom životu imao priliku da se susretne sa pripadnicima Interventne brigade beogradske policije jasno je da u pitanju nije nikakav nesrećan slučaj niti izolovani incident.

Organizatori su predviđali najveće demonstracije koje je zemlja ikada videla za četvrtak, 21. februar 2008. Vlada se nadala da će kosovski poklič mobilisati više ljudi nego događaji tokom razbijanja Jugoslavije ranih devedesetih ili svrgavanje Miloševića 2000. godine i da će izvući milion ljudi. Skromniji broj od oko sto pedeset hiljada se sjatio na ulice Beograda. Ipak, vladajuća klasa je uspešno orkestrirala veštački izliv uništiteljskog nacionalizma koji je rezultirao situacijom nulte bezbednosti u centru Beograda, sa ekstremno desno orijentisanim lumpen elemntima koji demoliraju i pljačkaju tokom onoga što se činilo kao fašistički karneval bezumne agresivnosti.

Novi predsednik Srbije je, po drugi put, Boris Tadić, lider Demokratske stranke, vodeće pro-kapitalisticke partije u zemlji. Sama kampanja, amerikanizovana do komične krajnosti, izuzev frenetičnog zastrašivanja protivkandidatom, sastojala se u ponavljanju opštih mesta sa liberalnog spiska vrednosti, emocionalnim izlivima patriotske patetike i pričanja ličnih priča, valjda pokušavajući da se ubede birači kako svaki od kandidata ispod te debele ljušture kapitalističkog činovnika ima i dobro skrivenu ljudsku dušu. Osim biografijama čiji podaci zaista nemaju puno veze sa tim ko je adekvatniji da bude figura od autoriteta u jednoj parlamentarnoj državi, kandidati su mahali i raznim slavnim imenima srpskog sporta i estrade, računajući na autoritet koji sa sobom nosi njihova popularnost. Uprkos relativno maloj razlici u osvojenom procentu glasova, pobeda Borisa Tadića je bila izvesna pre nego što je kampanja uopšte i počela. Odakle takva sigurnost u ishod izbora na koje su potrošene enormne sume novca?

Ponovo je krenuo cirkus našminkanih klovnova u skupim odelima! Veštije nego ikad žongliraju oni i njihovi promoteri praznim obećanjima, nesuvislim argumentima i proračunatim prividom spontane gestikulacije. Pod zaslepljujućim sjajem masovnih medija, publika u mraku gleda još jednu od repriza “odsudnog istorijskog trenutka”. Recept je poznat: testo javnog mnjenja se mesi čas pritiscima straha od one druge strane čas popuštanjem i deljenjem izlizanih komplimenata koji poput kvasca dižu sujetu nesrećnih ljudi, kojima osim nje nije mnogo ostalo Međutim, brzo se raspuknu i splasnu šuplji superlativi sa predizbornih bina u pakleno vreloj peći svakodnevice. Obećanja o napretku se dave u glibu masovnog bankrotstva, dok se ljudsko dostojanstvo melje pod nogama kapitalista i njihove države. Masovna otpuštanja i rapidna pljačka svega što je narod gradio decenijama razaraju radničku klasu Srbije, okrećući radnike jedne protiv drugih u surovoj areni tržišta, koje nazivaju “slobodnim”, dok danas nijedan radnik taj atribut ne može sebi pripisati!