Logor na Crvenom krstu se renovira. Najavljena je nova postavka fotografija logoraša. Najavljena je senzacionalna vest, da su proboj organizovali skojevac Branko Bjegović i četnički vojvoda Vule Vukićević. To su senzacionalno objavili kao novost, koja se do sad nije znala. Međutim ovaj "senzacionalitet" je opisan u knjizi Logor na Crvenom krstu, Miroslava M. Milovanovića, koji piše sledeće:

          Ideja o bekstvu pojavila se još u četničkom zatvoru kod Ćele Kule, ali nije i razrađivana, jer se zatvorenici za kratko vreme nisu bili međusobno upoznali, pa su se bojali provokatora. Osim toga, četnici su im govorili da neće biti izručeni Nemcima. Misao o bekstvu dobila je u intenzitetu od prvih dana boravka u Logoru na Crvenom krstu. Ukoliko su pritisak, brutalnost i ugroženost života logoraša bili bezobzirniji, utoliko je njihova odlučnost da se isčupaju iz gestapovskih kandži bila veća. Brutalni režim i smrt drugova u samom logoru od tuče ujedinjavali su ljude oko ideje da je bekstvo jedini izlaz da bi se izbeglo ranije ili kasnije streljanje na Bubnju ili postepena smrt od psihičkog i fizičkog iznurivanja i nemilosrdne tuče.

on dalje piše:

Nalazeći se na ivici smrti, logoraši su počeli da se nadaju i očekuju da ti ljudi nađu neko rešenje, pa je tako i ideja o organizovanju proboja postala privlačna za svakog. Za njenu realizaciju, organizovanje i izvođenje proboja angažovali su se upravo ti kadrovi, naviknuti na borbu u svim uslovima. Neki od njih su se međusobno poznavali i pre dolaska u logor, tako da su mogli bez opasnosti da se dogovaraju i da u tom smislu procenjuju situaciju. Bili su to u početku samo članovi KPJ. Postepeno su se kao članovi užeg rukovodstva proboja logora afirmisali: Dušan Tomović, Sreten Vučković, Branislav Ćurčić, Branko Bjegović, a kasnije i Vule Vukašinović, koji nije bio član Partije, ali je u borbi protiv neprijatelja dokazao da je patriota. On je prihvatio plan proboja i govorio hrabreći druge: „Ja sam star, od batina iznemogao i neću moći da izađem iz logora, ali vi ćete izaći, nastaviti borbu i osvetiti i mene".

Međutim, možda se desi da se među fotografijama u novoj postavci nađu i fotografije ljudi kakvi su bili braća Milašin i Miodrag Miladinović, te Damnjan Tomić zvani Aca Kockar, o kojima Miroslav Milovanović piše na sledeči način:

Među zarobljenim borcima bilo je i takvih koji su zarobljeni pošto su napustili odred, a u logoru su pod pritiskom torture i tuče postali potkazivači, kakav je slučaj sa braćom Milašinom i Miodragom Miladinović, koji su bili čas u partizanima Beličke čete Pomoravskog NOP odreda, a čas u četnicima. Po proceni organizatora proboja opasnost za realizaciju plana mogla je da preti od Damnjana Tomića - Ace Kockara, trgovačkog pomoćnika, čoveka nestabilnog karaktera, koji je po dolasku Nemaca u Kruševac hapšen kao skitnica. Znao je po malo nemački i bio sobni starešina u sobi broj 12 do prebacivanja u tu sobu logoraša iz sobe broj 14, kada je za sobnog starešinu određen student Branko Bjegović koji je bolje govorio nemački. Tomića je pogodilo smenjivanje sa te dužnosti. Pokazalo se da je procena organizatora proboja bila osnovana, jer je Tomić stvarno poremetio plan akcije. Trebalo se paziti i od Miodraga Miše Stanojevića koji se sa njim družio. Opasnost je pretila i od nekih drugih malodušnih ljudi, jer je u sobama bilo šarenilo karaktera, počev od onih kao kremen čvrstih i svesnih, pa do raznih kolebljivaca.

Ko će sve na ime Vuleta Vukićevića dobiti prostor u izložbenom prostoru zaslužnih logoraša za slavni proboj od 12. februara 1942. godine - s obzirom na to da se u najavi svi označavaju kao četnici Draže Mihajlovića? U naizgled nezaustavljivom naletu neosnovanih rehabilitacija, uključujući među njima i rehabilitaciju samog Dragoljuba Mihajlovića, skoro pa je apsolutno očekivano da na zidu spomen kompleksa Logor na Crvenom krstu, pored fotografije Branka Bjegovića i drugih logoraša zaslužnih za bekstvo, osvanu i fotografije ondašnjih potkazivača.

Ne ulazeći u poznate pojedinosti o delovanju četnika Koste Pećanca pre njegovog otvorenog stavljanja u službu nemačkom okupatoru, pomenimo da je taj čin završen posle sastanka sa dr Krausom u Pločniku, krajem avgusta 1941. godine, nakon kojeg iz Kuršumlije 15. septembra odlazi u Niš sa poručnikom Jennigom i kapetanom Engelmanom, šefom Gestapoa u Nišu, a odatle avionom u Beograd na razgovor sa predstavnicima Vermahta i predsednikom kvislinške vlade, generalom Milanom Nedićem.[1]

Posle toga četnici Koste Pećanca potpuno ili delimično zamenjuju okupatorske snage u gradovima. Krajem septembra 1941. godine javlja se naziv Štab svih čstničkih odreda, kasnije Glavni štab četničkih odreda, sa sedištem u Beogradu, koji oktobra iste godine prelazi u Niš. Za njegov smeštaj u vilu Dragiše Cvetkovića lično se, 21. oktobra, preko bana postarao feldkomandant Botmer, dok će se „za kancelarije pobrinuti Štandordtskomandantura", koja je to i učinila dajući im kasarnu 16. pešadijskog puka, pošto je general Jovanović nije upotrebio.[2] Uz saglasnost Nemaca Glavni štab četničkih odreda je, naredbom od 21. novembra 1941. godine, stavljen posredno iod komandu generala Nedića, kada je regulisano i njihovo plaćanje i snabdevanje oružjem i municijom.[3]

Načelnik Pećančevog štaba je bio ljotićevac major Trifun Mikić, vojvoda Timočki, koji je održavao vezu sa naredbodavcima iz Feldkomandanture i kvislinških ustanova. U Nišu je 1941. godine bio stacioniran jedan četnički bataljon od 200 ljudi, bolje naoružanih, sa 15 nižih oficira i 22 podoficira, na čelu sa komandantom, majorom Milutinom Bukvićem.[4] Ađutant Koste Pećanca bio je Božidar Jelačić. Propagandu je vodio i vezu sa Nemcima održavao ljotićevac Milan Spasenić Medvednički, bivši učitelj veština Ženske gimnazije u Nišu, koji je šamarao učenike, terao ih u četnike, pravio spiskove za streljanja. Mogao je da posećuje i koncentracioni logor. Za njega je Kosta Pećanac govorno da je u stanju da odmah izrekne smrtnu presudu.[5] Sudski islednik bio je vojvoda Danilo Pajević, poručnik, a u štabu je bio i kapetan Rastko Nikolić.

Do početka oktobra 1941. godine K. Pećanac je imao 3000 četnika, a po izveštaju Feldkomandanture 809 od decembra 1941. godine, imao je 36 odreda sa oko 6100 naoružanih ljudi,[6] od kojih su mnogi bili mobilisani. U svakom srezu bio je po jedan, a u Toplici, Kosanici i leskovačkom kraju i po više četničkih odreda. Sa malim izuzecima svi su revnosno izvršavali obaveze koje je Kosta Pećanac preuzeo u Pločniku. Ubijali su zarobljene partizane i masovno hapsnli saradnike NOPa, koje su predavali Nemcima, za šta su dobijali i nagrade. U pismu jednog četnika piše: „Iz Niša sam došao, posao završio, pa čak od Nemaca dobio 5.000 dinara, to mi je rekao da tražim vojvoda Čegarski, jer su i oni tamo dobijali".[7] Vojvode su takođe tražile da im se isplati pripadajuća nagrada.[8]

Kada se u Beogradu 6. jula 1942. godine razgovaralo o plaćanju četnika, komandant kvislinške žandarmerije je posebno pohvalio Korvinski i Vidovački četnički odred i izrazio spremnost da ih on plaća.[9] Nemci su veliko povernje imali i u četničkog vojvodu Mihajla Popovića Miku Jastreba, sveštenika, koji je počinio teške zločine u Blacu i okolini. On se hvalio da je prvi počeo borbu protiv partizana, terao je narod da kulukom prevozi u Niš rekvirirano žito. Po nedelima su u kosaničkom srezu posebno upamćeni četnički odred Branka Mrđenovića, aktivnog konjičkog kapetana bivše jugoslovenske vojske, koji je u Pločniku sa Kostom Pećancem učestvovao u dogovoru o saradnji sa Nemcima, kao i odred Arse Maričića, koji je vremsnom sve više popunjavan nedićevcima i ljotićevcima, tako da je 1944. godine tretiran kao ljotićevski odred. Ova dvojica su izrekli više od 160 smrtnih presuda saradnicima NOPa. Ništa manje okrutni nisu bili ni vojvoda Mašan Đurović sa područja Ibarske doline i Kopaonika, zatim poručnik bivše jugoslovenske vojske Jordan Kimić iz Kozjačkog četničkog odreda u leskovačkom kraju i retkocerski vojvoda Sava Milovanović i mnogi drugi.[10]

Međutim, i pored tih karakteristika većine odreda, Pećančev četnički pokret se još od septembra 1941. godine počeo da raslojava, a broj odreda se smanjivao, jer su neke četovođe i vojvode, suočene sa zahtevom da služe okupatoru, počeli da sarađuju sa partizanima,[11] dok su mnogi odredi nestajali pod snažnim udarcima partizana.

Nemci su brzo izgubili poverenje u četnike K. Pećanca, tako da je od leta 1942. godine počelo njihovo rasulo, rasturanje i razoružavanje. Jedan deo odreda reorganizuje se u SDS, a drugi je prešao u četnike Draže Mihajlovića.[12] Oktobra 1943. godine, Glavni štab četničkih odreda je iz Niša premešten u Beograd, a u Nišu je bio samo delegat za vezu između štaba u Beogradu i četničkih odreda u niškom, leskovačkom i zaječarskom okrugu.[13]

Čitava četnička formacija Koste Pećanca zvanično je rasformirana decembra 1942. godine.[14] Njemu je za lično obezbeđenje ostavljeno oko 50 četnika, sa kojima je, posle oružanog sukoba sa četnicima DM kod Lukovske Banje, polovinom 1943. godine prešao u sokobanjski kraj gde su ga zaklali četnici Draže Mihajlovića.[15]

Četnički pokret DM u jugoistočnoj Srbiji počinje da jača od 1943. godine prebegavanjem komandnog kadra Koste Pećanca i saradničkim stavom rukovodećeg kadra SDS. Koristeći krizu NOPa u tom periodu, stvara na terenu tu i tamo ravnogorske odbore, pravi spiskove, formira na papiru čete, određuje četovođe i slično. Kasnije se u njihovoj prepisci pojavljuju nazivi većih jedinica, brigada i korpusa, zamišljenih i isplaniranih takođe na papiru za preuzimanje vlasti „kad dođe vreme", koje, i pored prisilne mobilizacije, nikad nisu imale odgovarajući formacijski broj. Veliki broj prijava Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina podnet je protiv komandanata tih brigada i korpusa DM,[16] koji su pripadnike NOPa masovno slali u logor posredstvom svojih istomišljenika u SDS ili su ih njihove crne trojke likvidirale na terenu.

Poznato je da je otvorena saradnja četnika DM i Nemaca proistekla iz Hitlerove direktive Nojbaheru od 29. oktobra 1943. godine sa ciljem da se ujedine sve antikomunističke snage u borbi protiv rastuće snage partizana. Posle toga su i u jugoistočnoj Srbiji sledili pojedinačni sporazumi četničkih komandanta DM sa Nemcima. Tako četnici DM na ovom terenu postaju deo represivnog sistema koji su Nemci koristili za hapšenja, interniranja i streljanja, o čemu govore mnoga arhivska dokumenta i publikovani istoriografski radovi.[17]

Četnici DM nisu se borili protiv okupatora, izuzimajući neke usamljene slučajeve samovolje i nediscipline pojedinih oficira, koji su zbog ličnog konflikta izazivali sukobe. Oni su se zajedno sa okupatorom i drugim kvislinškim formacijama tokom čitavog rata borili protiv narodnooslobodilačke vojske i NOPa. Međutim, i njih su, mada vrlo retko, Nemci pojedinačno ili po nekolicinu dovodili u Logor na Crvenom krstu zbog saradnje sa engleskim vojnim misijama ili zbog kršenja dogovora o međusobnoj saradnji.

Iz knjige

Miroslav M. Milovanović, Logor na Crvenom krstu, NEMAČKI KONCENTRACIONI LOGOR NA CRVENOM KRSTU U NIŠU I STRELЈANJA NA BUBNЈU, Institut za savremenu istoriju – Beograd, Opštinski odbor SUBNOR – Niš,IRO „Narodna knjiga“ – Beograd.