Ako su nas protekle dve decenije nečemu naučile onda je to činjenica da ne postoji donja granica izdržljivosti nakon koje društvo automatski počinje da pruža otpor. Ne postoji afera na vrhu, vest iz inostranstva ili kritičan broj otpuštanja koji će radničku klasu sam po sebi trgnuti i okrenuti prema idejama levice. Konstantna kriza i društvena razgradnja vremenom poprimaju sopstvenu logiku.

Nezadovoljstvo se ne mora obavezno ispoljiti kroz organizovan otpor po klasnim linijama. U nedostatku jasne političke alternative, depolitizacija, individualni napori za preživljavanje kroz sivu ekonomiju ili percipiranje društvenih sukoba kroz prizmu nacionalnog identiteta ili regionalne politike imaju podjednake, ako ne i veće, šanse da daju glas unutrašnjim tenzijama u zemlji. Uspeh levice da u prvi plan političke interpretacije društvenih sukoba postavi klasni rascep zavisi od njene sposobnosti da komunicira sa radničkom klasom u konkretnom istorijskom trenutku i poveže svoje ideje sa stanjem klasne svesti u zemlji.

Radnička klasa i levica

01-mhedertranzicijaprevare

Ako postoji ijedna prednost marginalizovanog statusa levice u Srbiji danas, to je činjenica da se ne nalazimo pod pritiskom političke svakodnevnice. Ne postoji nužda za određivanjem prema baš svakoj temi plasiranoj od strane medija, niti potreba za dominantno propagandističkom notom u našem javnom delovanju. Pa ipak, kada je reč o radničkim borbama, levica svoju analizu često svodi na krajnje jednostavan, mehanički prikaz konstantno jačajuće represije države i kapitalista sa jedne strane i, kao odgovor na to, naizgled nezaustavljivog, pravolinijskog rasta otpora, sa druge. Svaki štrajk se proglašava presudnim, svaka najava izlaska na ulice predstavlja se kao dokaz konačnog buđenja radništva, svaka naredna privatizacija jeste ona finalna koja prelazi granicu podnošljivosti, svaka kriza dočekuje se sa iščekivanjem podjednako silovitog kontra-udara odozdo.

Ovako šablonski prikazi imaju malo veze sa metodama marksističke analize. Impresionistički opisi tranzicionih procesa ne samo da snižavaju ugled levice u očima ljudi sa kojima ona dolazi u dodir, već utiču i na nezdravo stanje unutar samog pokreta. Presija aktivizma i loše razumevanje ekonomske konjukture i dinamike klasne borbe otvaraju put za hroničnu nestabilnost. Privlačenje određenog broja aktivista kroz insistiranje na presudnosti momenta i pumpanje raznih kampanja brzo ustupaju mesto demoralisanju i osipanju u momentima gubljenja početnog zamajca. Levica sebe tako izlaže opasnosti da bude viđena kao skup pomahnitalih, ali zato upornih, proroka sudnjeg dana ili razočaranih zanesenjaka koji u određenom momentu uviđaju veličinu svojih iluzija i predaju se cinizmu.

Linija između ove dve, naizgled radikalno suprotstavljene, pozicije vrlo je tanka. Predsednik Saveza samostalnih sindikata srbije, Ljubisav Orbović, već godinama unazad svakog leta najavljuje “vrelu radničku jesen”, dok njegov kolega iz Nezavisnosti, Branislav Čanak, konstantno kuka kako radnička klasa u Srbiji ne postoji još od vremena kada ju je Slobodan Milošević “kupio sa par svinjskih polutki”. Obojica umeju da se prebace na suprotne pozicije u zavisnosti od političkog trenutka, baš kako to sindikalna birokratija širom sveta i praktikuje od kada postoji radnički pokret. Radničkoj klasi svakako nije od koristi levica koja na zaoštreniji način reprodukuje vulgarnu politiku sindikalnih funkcionera. Ako želimo uspešno intervenisati u socijalnim borbama moramo pokušati što bliže proceniti tokove i trenutni stadijum tranzicionih procesa uzimajući u obzir kompleksan splet materijalnih i ideoloških faktora.

Ako su nas protekle dve decenije nečemu naučile onda je to činjenica da ne postoji donja granica izdržljivosti nakon koje društvo automatski počinje da pruža otpor. Ne postoji afera na vrhu, vest iz inostranstva ili kritičan broj otpuštanja koji će radničku klasu sam po sebi trgnuti i okrenuti prema idejama levice. Konstantna kriza i društvena razgradnja vremenom poprimaju sopstvenu logiku. Nezadovoljstvo se ne mora obavezno ispoljiti kroz organizovan otpor po klasnim linijama. U nedostatku jasne političke alternative, depolitizacija, individualni napori za preživljavanje kroz sivu ekonomiju ili percipiranje društvenih sukoba kroz prizmu nacionalnog identiteta ili regionalne politike imaju podjednake, ako ne i veće, šanse da daju glas unutrašnjim tenzijama u zemlji. Uspeh levice da u prvi plan političke interpretacije društvenih sukoba postavi klasni rascep zavisi od njene sposobnosti da komunicira sa radničkom klasom u konkretnom istorijskom trenutku i poveže svoje ideje sa stanjem klasne svesti u zemlji.

Prvi korak na tom putu jeste pravljenje razlike između onoga što bi radnička klasa trebala da bude i onoga što radnička klasa jeste danas. Prisustvo crvenih zastava i radikalnih slogana na protestima neće snagom volje politički artikulisati štrajk čisto ekonomističkog karaktera. U najboljem slučaju takva grupa biće od strane radnika okarakterisana kao dobronamerna ali naivna skupina mladih ljudi koji još uvek nisu zakoračili u “stvarni svet” i shvatili ograničenja “realne politike”. U najgorem slučaju, mogla bi biti viđena kao politička provokacija čiji je zadatak da kompromituje štrajk u očima javnosti. Činjenica da radničku klasu posmatramo kao jedinu društvenu snagu sposobnu da iz korena promeni društvo ne znači da od nje moramo praviti svetu kravu i idealizovati njene akcije.

Da bi levica komunicirala sa radnicima neophodno je razraditi seriju prelaznih zahteva koji bi poslužili kao most između konkretnih, neposrednih zahteva koje lansiraju radničke borbe u Srbiji danas i političke artikulacije istih kroz marksističku perspektivu. Izgradnja takvih mostova nije moguća bez temeljne analize istorijskog trenutka u kome se nalazimo i objektivnog sagledavanja svih teškoća i potencijalnih prilika koje se ukazuju pred nama u skorijoj budućnosti. Prema tome, pokušajmo napraviti generalni pregled trenutne pozicije radničke klase u strukturi srpskog društva: njene demografske odlike, trendove u zapošljavanju i sindikalnom organizovanju, granskom rasporedu pri dosadašnjem tipu razvoja, kao i osnovne linije klasne borbe i dominantne ideje unutar nje. Koja su to osnovna obeležja radničke klase u Srbiji nakon 20 godina tranzicije i koje su perspektive klasne borbe u narednom periodu? Krenimo redom.

Opšte stanje

Od 5 miliona stanovnika u radnom dobu, ekonomski je aktivno svega oko 2,3 miliona. To znači da je tranzicija ka tržišnoj privredi uspela da nas dovede u situaciju gde je u najboljem slučaju tek svaki drugi radno-sposobni stanovnik zemlje ujedno ekonomski aktivan. Kada od te cifre oduzmemo poljoprivrednike i pomažuće članove porodice koji obrađuju sopstvenu zemlju, dolazimo do nivoa zaposlenosti od svega 1,8 miliona.

Ukupan broj zaposlenih neprestano opada već 20 godina. Procene su da je od početka procesa privatizacije ranih devedesetih do danas Srbija izgubila oko milion radno aktivne populacije dok je više od pola miliona ljudi ostalo bez zaposlenja. Obnovljeni proces tranzicije nakon pada Miloševićevog režima je već 2005. godine uspeo da udvostruči broj nezaposlenih nasleđen iz devedesetih. Stopa nezaposlenosti se tako dvehiljaditih jedva održavala ispod 20%, da bi u Septembru 2010, i pored velikog broja nezaposlenih koji, usled pooštrenih metoda merenja Nacionalne službe za zapošljavanje, prelaze u kategoriju neaktivnih lica, zvanično skočila na 20,1% ili 721 hiljade osoba bez zapošljenja. Kada na to dodamo i broj neaktivnih lica koja bi bila voljna da rade postaje jasno da je realan broj nezaposlenih u državi bliži broju od 1 miliona stanovnika.
 
sindikati-protest-wide1_500x245Omogućavanje spajanja radnog staža zarad lakšeg odlaska u penziju, tolerisanje sive ekonomije i iseljavanje stanovništva glavne su poluge kojima država snižava pritisak nezaposlenosti. Procenjuje se da je tokom devedesetih Srbiju trajno napustilo oko 5 % potencijalne radne snage, skoro duplo više nego u decenijama planskog odliva gastarbajtera šezdesetih i sedamdesetih godina. Broj penzionera se popeo na 1,6 miliona i skoro se izjednačio sa brojem zaposlenih osoba, dok u neformalnom sektoru radi više od 600 hiljada stanovnika. Najveći broj zaposlenih u sivoj ekonomiji nalazi se u građevinarstvu i trgovini. Neregistrovanih građevinskih radnika ima oko 100 hiljada dok se broj nelegalnih malih radionica koje proizvode za crno tržište sa 5 do 6 radnika procenjuje na oko 6 hiljada. Ukoliko tome dodamo i šverc robe kao i prodajnu mrežu koju čini 60 hiljada tezgi na buvljim i robnim pijacama, 8 hiljada komisionih prodavnica i bezbroj uličnih prodavaca ne iznenađuje podatak da se oko 35 % ukupnog BDP ostvari u neformalnom sektoru.
 
Ukoliko se vratimo na onih 1,8 miliona ljudi koji imaju prijavljeni posao, uočavamo da njih 455 hiljada radi kod fizičkih lica. Od tog broja 200 hiljada čine sami privatni preduzetnici dok ostatak čine zaposleni kod njih. Broj privatnih preduzetnika i kod njih zaposlenih porastao je za 292 hiljade između 1997. i 2008. Od 5 osoba koje izgube posao u preduzećima i javnoj upravi njih 3 nalazi posao u preduzetničkom sektoru. U čitavim delovima zemlje tradicija industrijske proizvodnje zamenjena je zanatstvom, sitnom trgovinom i pružanjem usluga održavanja. Ukoliko privatnim preduzetnicima dodamo i 318 hiljada registrovanih poljoprivrednika, dolazimo do impresivne cifre od 28% radne snage koja je samozaposlena i ne potpada pod klasičnu marksističku definiciju najamnog radnika čiji je glavni izvor prihoda sopstvena plata. Ovaj procenat je sigurno znatno veći ukoliko se uzme u obzir i veliki broj samozaposlenih u neformalnom sektoru.
 
Oko 250 hiljada radnika zaposlenih kod privatnih preduzetnika nije daleko od svojih kolega u sivoj zoni kada su u pitanju uslovi rada, sigurnost radnog mesta, redovnost plate i sindikalna organizovanost. Zajedno sa neformalnim radnicima i zaposlenima u takozvanim “neuspešno privatizovanim” preduzećima i društvenim firmama pod stečajem koje još uvek čekaju privatizaciju, oni čine najobespravljenijii i najranjiviji sloj radničke klase u Srbiji koji jedva sastavlja kraj sa krajem. Razlika je u tome što zaposleni kod fizičkih lica, atomizovani i izolovani bez sindikalne organizacije, ostaju nevidljivi deo populacije koji mogo teže pronalaze svoj glas u javnosti od svojih kolega u većim kompanijama i privatizovanim fabrikama.
 
Od preostalih 1,360,000 radnika zaposlenih kod pravnih lica, njih oko 900 hiljada radi u privatnom sektoru, dok oko 470 hiljada osoba za poslodavca ima državu. Ovde možemo zapaziti dve tendencije tokom poslednje decenije. Prva jeste proces konstantnog presipanja radne snage iz društvenog i državnog u privatni sektor. Druga, koja se odvija paralelno, jeste rast sektora trgovine i usluga i ubrzana deindustrijalizacija. Između 2001. i 2007. godine privatni sektor dobio je oko 300 hiljada novih radnika dok su u istom periodu društveni i državni sektor izgubili 750 hiljada radnih mesta. Ovo predstavlja fundamentalnu transformaciju srpske privrede u odnosu na poslednje godine Miloševićevog režima, kada je 80 % radne snage još uvek bilo zaposleno u društvenom i državnom sektoru. Većina novih radnih mesta u privatnom sektoru otvorila se u firmama male i srednje veličine pri uslužnom sektoru i trgovini sa prekinutim kontinuitetom sindikalnog organizovanja.

Izuzimajući samostalne trgovinske radnje, preduzetnike i slično, u Srbiji trenutno posluje oko 90 hiljada privatnih, državnih i društvenih privrednih društava koja upošljavaju oko 980 hiljada radnika. Od tog broja 79 hiljada radi u mikro firmama sa manje od 5 zaposlenih, 248 hiljada u malim preduzećima sa do 50 radnika, 238 hiljada u firmama srednje veličine između 50 i 250, dok oko 411 hiljada ljudi radi u velikim kompanijama sa iznad 250 zaposlenih. Udeo javnih- državnih i društvenih još uvek neprivatizovanih preduzeća prednjači u poslednje dve kategorije, što nas navodi na zaključak o razuđenosti i nerazvijenoj strukturi privatnog sektora. Pored rascepkanosti ova struktura je takođe vrlo nestabilna. Tokom krize 2009. godine, čak 70 hiljada malih i srednjih preduzeća pokazalo se kao nelikvidno. Mala preduzeća ne samo da su osetljiva na tržišne oscilacije već su i stihijski koncentrisana u retkim granama privrede koje su proteklih godina bile u usponu poput poslova s nekretninama, osiguranja i pružanja ličnih usluga, što dodatno doprinosi njihovoj ranjivosti.

Armija nezapolsenih čini radnike u privatnim kompanijama za sada spremnim da se povinuju visokom stepenu eksploatacije samo da bi sačuvali radno mesto. Procenjuje se da je stepen sindikalne organizovanosti u privatnom sektoru ispod 7%, za razliku od javnog gde su oko 70% zaposlenih članovi sindikata. Težak položaj zaposlenih u firmama oslikava činjenica da u Srbiji ima oko 80 hiljada ljudi koji rade kod pravnih lica a ne primaju platu i još 160 hiljada ljudi koji svojim primanjima ne uspevaju da pokriju minimalnu potrošačku korpu. Tokom 2009. godine dogodila se 1,041 povreda na radu, od čega njih 37 sa smrtnim ishodom, dok je u prvih osam meseci 2010. zabeleženo 18 povreda sa smrtnim ishodom. U domovima zdravlja ističu kako broj zatraženih bolovanja nikada nije bio niži dok su potpisivanje blanko ostavki pred stupanje u radni odnos i neplaćeni prekovremeni rad postali opšta mesta. Velika većina zaposlenih u privatnim firmama po uslovima rada tako ne zaostaje mnogo za svojim sunarodnicima u neformalnom sektoru i zaposlenima kod fizičkih lica.

U ovom kontekstu, javna preduzeća koja nude nešto viši nivo zarade, zakonom uređeno radno vreme i zagarantovano porodiljsko odsustvo za većinu stanovništva čine se kao nedostižni ideal. Nažalost, očuvanje nekih od osnovnih radnih prava iz doba socijalizma u javnom sektoru nije inspirisalo borbu za proširenje ovih standarda u ostale sektore. Naprotiv, u nedostatku glasa koji bi zastupao interese radničke klase kao celine, mediji uspevaju da nametnu sliku o javnom sektoru kao razmaženom i privilegovanom delu društva, koji zahtevima za povećanjem plata snižava nadnice ostataku privrede. Praksa po kojoj vladajuće partije dodeljuju svojim kadrovima mesta u javnim preduzećima i visoke plate direktora ovih kompanija koriste se kao izgovor za napad na sve zaposlene u ovom sektoru i planove za dalje rezanje državnog sektora. Radnici su tako bez jakih sindikata i političke zastupljenosti primorani da se uključe u trku do dna u kojoj je privatni kapital jedini sigurni pobednik.

Industrija u tranziciji

Pogledajmo sada drugi osnovni proces izmene strukture zaposlenosti u Srbiji. Ukoliko radničku klasu prvenstveno vidimo kao onu zaposlenu u materijalnoj proizvodnji industrijskog tipa, možemo konstatovati da je ona danas marginalizovana. Privredni razvitak u protekloj deceniji zasnivao se gotovo isključivo na rastu sektora usluga omogućenim liberalizacijom uvoza. Udeo industrije u BDP snizio se sa 41,6% u poslednjim godinama socijalizma na svega 13 % danas. Broj industrijskih centara sa više od 20 hiljada radnika spao je sa devet na dva, dok je od nekadašnjih sedamnaest centara sa više od 10 hiljada industrijskih radnika, nakon dve decenije tranzicije, ostalo samo četiri. Procenjuje se da je Srbija u odnosu na godine poznog socijalizma izgubila oko 600 hiljada radnih mesta u industriji. Broj radnika u industriji i rudarstvu je tako do 2009. godine sveden na oko 400 hiljada ljudi.

Industrijska radnička klasa je, dakle, desetkovana u odnosu na brojnost i potencijalnu snagu koju je imala na samom početku tranzicije. Međutim, imajući u vidu nizak opšti nivo zaposlenosti, radnici u prerađivačkoj indutriji ipak čine nekih 25% od ukupno zaposlenih, i samim tim predstavljaju jednu od najvećih grupacija unutar radničke klase sa relativno visokom sindikalnom pokrivenošću u odnosu na tercijalni sektor. Nemoć industrijskih sindikata da ostave dublji trag u političkom životu zemlje ne proizilazi toliko iz brojeva, koliko iz niske produktivnosti i parazitskog karaktetra perifernog kapitalizma u Srbiji, koji ne nalazi interes u investiranju u proizvodnju. U situaciji kada proizvode na mašinama starim više od 30 godina, sa vrlo niskom profitabilnošću, radnici s pravom osećaju da nemaju dovoljnu težinu unutar društva da bi postavljali zahteve.

Dobar primer jeste talas štrajkova u takozvanim „neuspešno-privatizovanim“ preduzećima koji je započeo u proleće 2009. i potrajao dobrih godinu dana. Štrajkovi u više od 100 preduzeća tokom krizne 2009. dokazali su da se borba isplati i obavezali celu progresivnu javnost na bezuslovnu podršku radnicima tokom okupacija, blokada i protesta koji su u nekim slučajevima trajali mesecima. Pa ipak, činjenica je da ma koliko herojske bile, većina ovih borbi nisu predstavljale ofanzivne štrajkove u kojima radnička klasa jača svoju poziciju u odnosu na kapital, već očajnički pokušaji preživljavanja ljudi gurnutih na društvenu marginu.

0605-fonet

Zahtevi i metode borbe u većini slučajeva odslikavaju situaciju u kojoj radnici nakon godina provedenih van proizvodnje, u firmama koje miruju pri obezvređenom kapitalu, sebe ne vide prevashodno kao proizvođače, već kao žrtve tranzicije koje radikalnim akcijama i spektakularnim činovima pokušavaju da izađu iz anonimnosti i nametnu pitanje konačnog rešenja njihovog fantomskog statusa. Zahtevi štrajkova bili su uglavnom koncentrisani na puko preživljavanje i odbranu osnovnih ljudskih prava: zaostale plate, neisplaćene otpremnine, omogućavanje pristupa zdravstvenom sistemu usled neuplaćivanja doprinosa, povezivanje radnog staža radi mogućnosti odlaska u penziju, poništenje privatizacije i pomoć države u saniranju dugova. Radnici su se polivali benzinom, štrajkovali glađu i sebi sekli prste, a čak i kada bi blokirali železnički saobraćaj, to su često radili ležeći na šinama preteći kolektivnim samoubistvom. Ovo nisu tradicije radničkog pokreta u zamahu koji otkriva svoju snagu, već pre liči na metode zatvorskih štrajkova ili ljudi koji traže bilo kakav izlaz posle višegodišnje agonije. Nakon dve teške decenije suočavamo se sa opasnošću da čitava generacija radnika, demoralisana i razbijena, bude zauvek izgubljena za buduće bitke.

Pa ipak, čini se da smo se ove godine konačno približili kraju procesa razgradnje i parazitskom rastu privrede baziranom na deindustrijalizaciji. Delom zbog izmenjenog kursa ekonomske politike vlade, koja je primorana da se izbori sa rastućim spoljnotrgovinskim deficitom, a delom zbog drastičnog pada plata i životnog standarda stanovništva počele su da iz inostranstva pristižu i takozvane green field investicije u prerađivački sektor. Prerađivačka industrija povećala je svoj udeo u privlačenju stranih direktnih investicija sa 12,9 % 2007. do 31,8 % u prvom tromesečju 2010. Nakon što je strani kapital godinama privlačila prodajom velikih sistema sa monopolskim pozicijama u privredi, Srbija je ove godine i pre prodaje Telekoma uspela da privuče 600 miliona evra, samo u prvom tromesečju, na konto green field investicija u proizvodni sektor. Ukoliko se ovaj trend nastavi, moguće je da ćemo uskoro biti svedoci novog talasa štrajkova sa znatno drugačijim karakterom od onih koje smo gledali na vrhuncu prvog dela tranzicije koji je sticajem istorijskih okolnosti potrajao čitave dve decenije.

Zaključci i perspektive

Iz mnoštva gore navedenih podataka i trendova konačno možemo pokušati da sumiramo osnovne linije razgraničenja unutar radničke klase i formulišemo neke osnovne zaključke i prognoze razvoja društvenih sukoba u godinama pred nama:

1. U situaciji u kojoj u zemlji postoji oko milion realno nezaposlenih, 700 hiljada ljudi koji žive ispod granice siromaštva i na stotine hiljada ljudi koji ne primaju platu ili njom ne mogu da podmire osnovne životne potrebe sasvim je moguće da se glavni društveni sukobi ne ispolje kroz generalni štrajk već neku vrstu „argentinskog scenarija”, po kome bi neki događaj poslužio kao okidač za izlazak naroda na ulice, stampedo na prodavnice i stihijski izliv besa prema simbolima moći. Iako je ova prognoza već postala pomalo istrošena i često upotrebljavana u medijima, nju nikako ne treba isključiti kao mogućnost. 5. oktobar je u sebi imao elemente narodne bune, a od tada smo na ulicama svako malo imali organizovane događaje kontrolisanog izliva nasilja koji su služili kao ventil za nagomilane pritiske unutar društva. U Srbiji danas ne postoji politička opcija koja bi mogla da amortizuje ili kanališe bes gubitnika tranzicije. Opšta apatija i cinizam se na trenutak lako mogu transformisati u javnu manifestaciju besa i privlačenja pažnje na sebe.

2. Sa najmanje pola miliona registrovanih privatnih preduzetnika i samostalnih zemljoradnika, širokim slojem samozaposlenih u neformalnoj ekonomiji i opštim osećajem političke i ekonomske poniženosti u narodu, Srbija ima jasnu društvenu osnovicu za razvoj političkih opcija direktno suprotstavljenim interesima radničke klase. Priče o porastu nacionalizma ili vrebajućem fašizmu oko nas su u većini slučajeva nerealne i pomalo histerične reakcije na određene društvene pojave u tranziciji. Pa ipak, u dužoj perspektivi nije nerealno očekivati rast populističke desnice kao nove opozicije mejnstrim pro-evropskom kursu i otvorenoj podršci najkrupnijem kapitalu dosadašnjih vlada, ili zaokret unutar samog establišmenta ka autoritarnijim oblicima vladanja i jačanju bonapartističkih lidera koji bi se navodno uzdigli iznad partikularnih interesa u društvu i suzili demokratske slobode zarad „interesa nacije“ kao celine.

3. Više od 600 hiljada ljudi u Srbiji zarađuje za život na radnim mestima kod fizičkih lica ili u malim firmama odsečeni od bilo kakve tradicije sindikalnog organizovanja ili glavnog toka razvoja radničkog pokreta. Izolovan i atomizovan, ovaj sloj radnika ima jako male izglede da dobije svoj politički glas u skorijoj budućnosti ili organizovano stane u odbranu svojih radnih prava. Štaviše, celokupan sektor je vrlo nestabilan sa čestom promenom ili gubitkom radnih mesta i malom perspektivom. Veliko je pitanje koliko će malih preduzetnika uspeti da preživi dalje produbljavanje ekonomske krize ili pritisak krupnog kapitala. Većina ovih radnika će tako biti primorana da se preseli u rastući privatni sektor pod kontrolom krupnijeg kapitala ili sklizne nazad u sivu ekonomiju.

4. Javni sektor trenutno zapošljava oko pola miliona ljudi, no već godinama se u javnosti stvara atmosfera za smanjenje radnih mesta u prosveti, zdravstvu, socijalnim ustanovama i javnim kompanijama. Prava reforma javnog sektora je tek pred nama sa navodnim viškovima od par stotina hiljada. Završetak privatizacije velikih preduzeća poput Telekoma, JAT-a, EPS-a i komunalnih preduzeća kao i istek perioda od tri godine u kome se privatizovani NIS obavezao da ne otpušta radnu snagu, sigurno će doneti novi talas otkaza. Ulazak u završnu fazu „beskonačne tranzicije“ najavljuje najžešću ofanzivu protiv radničke klase i životnog standarda stanovništva do sada. Javni sektor je najjače uporište domaćih sindikata i teško je zamisliti da će ovaj zahvat proći bez jačeg otpora.

5. Dolazak Fijata u Kragujevac najavio je mogućnost nove faze u razvoju kapitalizma u Srbiji. Povlastice koje vlada nudi stranim ulagačima, snižavanje cene rada i povratak države u jedan deo firmi koji je kroz privatizaciju prestao sa proizvodnjom polako stvara novi sloj radničke klase koji u svojim rukama oseća moć proizvodnje. U početku, ovi radnici će biti spremni da pristanu na jako loše uslove zaposlenja srećni da uopšte imaju posao. Međutim to će se brzo promeniti. Bitno je uočiti da u ovim kompanijama, i pored pokušaja sabotiranja od strane novih vlasnika, najčešće preživljava kontinuitet sindikalnog organizovanja. Poput radnika u javnim preduzećima koje uspešno proizvode, ovi radnici će uskoro hteti da povećaju svoje učešće u dobiti koje preduzeća ostvaruju. Primer radnika Zastave elektro iz Rače je indikativan u tom smislu. Nakon godinu dana teške borbe da oteraju pređašnjeg vlasnika i obnove proizvodnju radnici su u medijima bili optuženi za “igranje dvostruke igre” onog trenutka kada su odlučili da uzmu otpremninu i ponovo konkurišu za posao kod novog južnokorejskog vlasnika, umesto da se podvrgnu šestomesečnom probnom radu i rizikuju otkaz. Ovim potezom radnici su pokazali visoku svest o načinu na koji funkcioniše tržišna igra i pokušali da poboljšaju svoj položaj u startu pred novi radni ugovor. Radnici, dakle, uče osnove nove političke ekonomije mnogo brže nego mnogi novopečeni biznismeni.

Prolazeći kroz statistike navedene iznad postaje jasno zašto mnogi analitičari restauraciju kapitalizma u Istočnoj Evropi vide kao najflangrantniji primer unazađivanja dostignutog civilizacijskog nivoa razvoja u mirnodopskim uslovima u modernoj istoriji čovečanstva. Tranzicija nije ništa drugo do zaoštreni oblik klasnog rata globalnog imperijalizma i lokalnih vladajućih klasa protiv velike većine stanovništva. Iza svake brojke stoje ljudi od krvi imesa i njihove familije koji i dalje prolaze kroz pakao tranzicije bez kraja.

Pa ipak, postoje nagoveštaji da je početni proces razgradnje sveta nasleđenog iz doba realnog socijalizma na izmaku. Decenija u kojoj je kapitalizam poput pijavice uspevao da izvlači vrednost iz ostataka nacionalne privrede izgrađene u doba socijalizma se bliži kraju. Da bi reprodukovale eksploatatorski odnos, imperijalističke metropole prinuđene su da u određenom trenutku ubrizgaju novu krv u telo periferije investirajući u proizvodnju. Da li je, i u kojoj meri, imperijalizam u periodu svetske krize sposoban da izvrši ovaj zadatak, ostaje otvoreno pitanje. U ovom trenutku postoje slabašni nagoveštaji da se nalazimo na početku ovakve faze.

Međutim, čak i ukoliko bi došlo do daljeg razvoja industrije na principima kapitalizma, to ne garantuje poboljšanje uslova za život i rad ljudi u tom sektoru. Verovatnije je da će priliv novih investicija i otvaranja novih proizvodnih kapaciteta, uslovljen niskom cenom rada, stvoriti materijalne preduslove za oživljavanje klasnog organizovanja nove generacije proletera. Jak sindikalni pokret u novom industrijskom sektoru mogao bi se kao požar proširiti i na velike firme iz uslužnog sektora domaćeg krupnog kapitala. Ukoliko tome dodamo i otpor radnika u javnom sektoru pokušajima rasparčavanja ostatka državne svojine, možemo nazreti moguće konture vraćanja radničke klase kao faktora u društvu slično nedavnim mobilizacijama u Sloveniji i Hrvatskoj.

Ostaje da se vidi na koji način bi se ove mobilizacije mogle odraziti na politički establišment. Jasno je, međutim, da bi u trenutnoj situaciji opšte apatije i nedostatka organizovane opozicije, ovakav pokret bio ubrzo prepoznat kao glavna društvena snaga suprotstavljena projektu nastavka tranzicije u kome učestvuju sve političke partije u Srbiji.

Drugi deo serije tekstova Politička ekonomija srpske tranzicije možete pogledati ovde.