Radnici Pošte Srbije krajem oktobra ušli su ponovo u štrajk. Ovo je predstavljalo čak četvrtu pobunu radnika protiv rukovodstva i loših uslova rada od 2017. U štrajku je učestvovalo između 3.500 i 5.500 radnika od oko 14.000 zaposlenih. Ono što je očigledno iz ovih ponovljenih štrajkova jeste da se problemi radnika Pošte ne rešavaju godinama i zbog toga teraju radnike ponovo na borbu, a posebno sada kada inflacija divlja. Štrajkovi hiljade poštara prvi su primer intenziviranja klasne borbe u Srbiji.

Kapitalizam tera na borbu

Uslovi rada u Pošti dovode do zaključka da se ne može osigurati normalna plata, bez da se podlegne supereksploataciji. Zajedno sa toplim obrokom i regresom, primanja u tehnologiji se kreću između 50.000 do 54.000 dinara (400-450 evra), što sa gorućom inflacijom ne može nikako da pokrije ni osnovne troškove. Kurir koji ima 54.000 dinara platu, za 25 prekovremenih sati mesečno (znači tri prekovremena radna dana) dostigne svega 63 hiljade. Drugi deo radnika pokušava da dopuni svoja primanja sredstvima van Pošte. U oba slučaja, prekovremeni rad je osnova preživljavanja.

Radnici su u borbu ušli sa skromnim zahtevima povećanja plate od 30%, kao i povećanjem broja zaposlenih da bi se Pošta mogla obračunati sa prekomernim obimom posla. Oba su bila motivisana time da se prekine sa supereksploatacijom, jer je teško naći radnike spremne da rade za 50.000, te su dva zahteva usko povezana. Uslovi rada u Pošti su toliko loši, da rukovodstvo nije moglo da zaposli praktično nikoga da štrajkbrejkuje, a čak i ljudi koji traže posao preko Srpske napredne stranke neretko odbijaju da rade u Pošti zbog loših uslova, gde sa tako malom platom još moraju da daju 10% nazad stranci.

Pošta je profitabilna firma i ta profitabilnost se bazira na tome što rukovodstvo računa na to da će radnici svakako odraditi svoj deo posla, znajući da od njihovog rada zavisi celo društvo. Ipak, radnici su se ohrabrili opet da pokažu svoju snagu i pokrenuli su dosad najduži štrajk u Pošti koji je trajao oko mesec dana.

Uloga sindikata

Štrajk je počeo u Novom Sadu i brzo se raširio na ostale pošte. Usled ranijih iskustava, pa i zbunjenosti, ovaj štrajk je zvanično otpočeo ‚‚bez sindikata” i zvaničnog štrajkačkog odbora koji bi bio u pregovorima sa rukovodstvom i vladom. To je sa jedne strane bilo motivisano time što je u toku prethodnih štrajkova pregovaračima prećeno od strane najviših organa vlasti, pa su štajkači hteli  probati da izbegnu jedan takav scenario ovog puta. Ali ubrzo se videlo da nepostojanje zvaničnog štrajkačkog odbora mora da dovede do formiranja nezvaničnih pregovarača.

Štrajkači u razgovoru sa upravom

Štrajk ipak jeste počeo od sindikalista iz redova borbenih sindikata, kao što su Sindikat Solidarnost, Samostalni sindikat i Sloga - a u njemu su učestvovali i radnici iz PTT sindikata, pa čak i sindikalisti iz Radnika, čiji je sindikat formiran od strane Srpske napredne stranke. Vođstva reprezentativnih sindikata nisu bila ta koja su pozivala na borbu, ali su bili u pregovorima sa vladom i rukovodstvom. Da stvar bude ironičnija, Nezavisnost i Radnik su pozivali da se radnicima u štrajku prosto da otkaz, što govori koliko vođstvo tih sindikata ni u kom smislu ne predstavlja interese radnika, i toliko je kratkovido da ne vidi da u Pošti nema uslova za takve mere, usled hroničnog nedostatka radnika.

Ova situacija sa nepostojanjem štrajkačkog odbora dovodila je do zbunjenosti među radnicima, jer se prepuštalo spontanizmu i postojao je vakuum u predstavništvu volje štrajkača. Svaki sindikat je mogao u bilo kom momentu da se predstavi kao pregovarač, i isto tako da odbija pregovore, što je u jednom momentu dovodilo i do podela.

Srećom, te podele su brzo ublažene i prevaziđenje, zarad jedinstva borbenih radnika. Ipak, ovo treba da bude lekcija radnicima. Štrajk neko mora voditi, ali ako se ne odredi demokratski ko ga vodi, vodiće ga bilo ko. Formiranje štrajkačkog odbora od radnika u štrajku iz svih sindikata, jedini je način da se iskaže stvarna volja štrajkača. Naravno, predstavnici moraju biti tako birani da oni tu volju stvarno i predstavljaju. U štrajkačkom odboru nije najbitnija reprezentativnost sindikata, koliko poverenje članstva i radnika u štrajku, kojem predstavnici moraju biti odgovorni. Trebali bi biti i smenjivi u svakom momentu, u slučaju da prestanu predstavljati interese radnika. Na takvim demokratskim temeljima bazirane su najbolje sindikalne prakse, koje bi se trebale početi uvoditi i u Srbiji.

Politički ili nepolitički štrajk?

Štrajk se u jednom momentu dotakao i politike trenutnog režima. Nakon tog događaja, rukovodstvo i vlada su optužile štrajkače da uvlače politiku u štrajk i da zato više nisu spremni na pregovore sa radnicima. Naravno, to je imalo za cilj pre svega da uvede podelu među radnike i depolitizuje ih, kao da su štrajk i način upravljanja preduzećem nešto što se može odvojiti od politike.

Pre svega, štrajk jeste politika radnika, u kojoj oni odlučuju da obustave svoj rad, da bi se izborili za svoja prava. Politika rukovodstva, kao što smo videli iz gornjih redova, jeste ceđenje poslednje kapi znoja radnika, uprkos profitabilnosti preduzeća. Na čelu Pošte je Zoran Đorđević, koji je član vladajuće Srpske napredne stranke. Bez ulaska u detalje o aferama koje se pripisuju v.d. direktoru, zbog kojih mu je poslana i policija u Poštu, činjenica je da u kapitalizmu vladajuće strukture uvek koriste državna preduzeća kako bi sklapale poslove sa privatnim kompanijama i tako pretaču novac iz državne kase u džepove svojih pripadnika i saradnika. To je tako od restauracije kapitalizma u Srbiji i nije vezano samo za trenutni režim. Štaviše, ista praksa važi za sve kapitalističke zemlje, što govori da upravljanje državnim preduzećima jeste stvar politike - profiterske politike kapitalizma.

Pored ovoga, v.d. direktor se koristio obmanama, navodeći kako je prosečna plata u Pošti 86.000 dinara, što zapravo govori o ogromnim razlikama u primanjima onih u rukovodstvu i onih koji stvarno rade. U jednom trenutku štrajka je fiktivno zaposleno dvadesetak batinaša da zastrašuju radnike. Obmane i zaštrašivanje su poznati manir vladajuće stranke. Činjenica je i da se državna preduzeća koriste i za stranačko zapošljavanje, što je SNS doveo dosad do najvišeg nivoa, te sve ovo dovodi njihovu optužbu do potpunog apsurda. Tako rečeno, krajnje je licemerno od strane rukovodstva da se koristi ovim trikom protiv radnika.

Pa čak i da određeni radnici pripadaju opozicionim strankama, treba imati na umu da radnička klasa u Srbiji nema svoju partiju. Sve opcije u Srbiji su buržoaske i predstavljaju vladajuću klasu. To naravno dovodi do toga da se radnici približavaju opozicionim strankama, iz proste činjenice što vide da oni koji vode državu danas ne rade kako treba. Iako radnici nemaju šta da traže u opozicionim kapitalističkim strankama, ono što režimu ne treba dozvoliti jeste da uvlače podele među radnike u borbi na toj osnovi. U štrajku su učestvovali i radnici iz Srpske napredne stranke, i iz opozicionih partija, ali pre svega, većina radnika nije strogo opredeljena politički, a sve do jednog su ušli u borbu sa radničkom politikom. Izbile su neke podele oko ovog pitanja, ali u štrajku su one brzo prevaziđene i to je lekcija koju radnici moraju zapamtiti - da je njihovo jedinstvo kao radničke klase njihovo najveće oružje u borbi za svoja prava. Dok ne postoji radnička partija koja će predstavljati interese svih radnika, stranačka pripadnost pojedinih radnika treba da bude sekundarna, naspram onoga za šta se ti radnici zalažu u borbi.

Koji su uspesi štrajka?

Štrajk je nakon mesec dana obustavljen i sama finansijska dobit je skromna. Vlada je obećala 10% povećanja odmah, plus 10% povećanja plate od Nove godine, što sleduje svim radnicima u državnom sektoru. Nije bilo nikakvog govora o novom zapošljavanju, ali je Vučić izdao ‚‚jednokratnu pomoć” radnicima Pošte u iznosu od 20.000 dinara, iako to niko nije tražio, što je u njegovom klasičnom maniru podmićivanja pred izbore. Situacija ostaje nestabilna, kolektivni ugovor je potpisan bez učešća sindikata koji su vodili štrajk, a takođe treba podsetiti da se vlada, ne jednom, oglušila na obećanja koja je dala radnicima Pošte.

Iako je pobeda možda zasad vrlo mala, jedna od najvažnijih stvari koju je ovaj štrajk doneo je iskustvo. Radnici su se u ovoj dosad najdužoj borbi međusobno povezali, upoznali i zbližili kao nikada pre i uspeli da odole pritiscima i manevrima režima. Borbeni sindikati će regrutovati nove članove, a moguće je da će doći i do nekih vrsta previranja i pritisaka na vođstvo u reprezentativnim sindikatima. Radnici su svojom solidarnošću uspeli da odbiju suspenzije za većinu, osim na jugu Srbije, gde je rukovodeći kadar SNS posebno surov. Solidarnost radnika sjajila je i u momentu kada im je jedan od mlađih saboraca preminuo u toku štrajka, gde su radnici skupili novac da pomognu porodici preminulog radnika. Ovo su primeri koji pokazaju da radnici jedino mogu da računaju jedni na druge.

Sa sada već redovnim štrajkovima u Pošti, očigledno je da ovo neće biti poslednji štrajk. Inflacija jede plate brže nego što one rastu, a protivrečnosti kapitalizma neće je ublažiti skoro. Radnici i zato ponovo ulaze u borbu, i ulaziće sa sve većim iskustvom. Ono što je sigurno je da štrajk u Pošti neće ostati izolovan i da će se u borbu sve više uključivati i ostali slojevi radničke klase. Dok se iščekuje neki novi štrajk, borbeni sindikati treba da rade na povećavanju svojih brojeva, zajedničkom delovanju, ali i povezivanju sa svim radnicima, što unutar Pošte, što u ostatku državnog, pa čak i privatnog sektora.

Nijedna država ne može bez Pošte. Ona ostaje u državnom vlasništvu, jer ona mora da obavlja poslove potrebne svim slojevima vladajuće klase. To je ogromna snaga koju radnici Pošte imaju, i svojim zaustavljanjem rada i ostatak društva je primetio i podržao borbu poštara. Kada Pošta ne radi, ne stižu računi, kasne uplate i sve to ozbiljno može da poremeti funkcionisanje kapitalističkog sistema. Pozdravljamo ponovnu hrabru borbu radnika Pošte i neka ih ovo iskustvo vodi u nove pobede za radničku stvar!