O nama

Marksistička organizacija Crveni je jugoslovenska organizacija radnika i studenata okupljenih oko ideja marksizma. Naš cilj je izgradnja radničke partije, sa komunističkim programom uspostavljanja vlasti radničke klase, koja sačinjava ogromnu većinu stanovništva svakog modernog društva. Crveni imaju dva zvanična glasila: Časopis „Crvena kritika“, na srpskohrvatskom, i internet stranicu „Nova iskra“, na makedonskom jeziku. Trenutno imamo ogranke u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Makedoniji.

Прочитајте го текстот на македонски овде

 
Građanski teoretičari liberalnog i konzervativnog opredeljenja, od kojih su mnogi dojučerašnji „komunisti“, godinama nas ubeđuju da je marksizam prevaziđen i da slobodno tržište nema alternativu. Kao primere uglavnom navode krah Sovjetskog Saveza i drugih staljinističkih država. U stvarnosti, krah članica Istočnog bloka i sličnih država nije označio diskreditovanje socijalizma, već slom deformisanih radničkih država, bankrot staljinističkih režima, čija su birokratska rukovodstva krivotvorila marksizam i ideje Marksa, Engelsa i Lenjina, kako bi oteli vlast iz radničkih ruku.
 
Izvorne ideje i prakse komunizma nisu suprotstavljene demokratskom odlučivanju. Naprotiv, komunizam može uspeti jedino ukoliko izraste iz najdemokratičnijeg mogućeg oblika državnog uređenja - iz radničke demokratije, demokratije koja počiva na vlasti radničkih saveta. Naš cilj jeste da reafirmišemo marksizam kao jedino adekvatno oruđe za kritički i naučni pristup objašnjavanju i rešavanju gorućih društvenih problema. Kapitalizam se pokazao kao neprijatelj čovečanstva i životne sredine, u kojem su slobode ljudskih bića žrtvovane slobodnom tržištu i koji ne poznaje druge društvene interese osim interesa šačice vlasnika krupnog kapitala. Iz svakodnevnog života se jasno zaključuje da u kapitalizmu velikoj većini sleduju samo beda i robovanje „poslodavcima“ zarad pukog preživljavanja. Nema razloga da ijedan radni čovek pristane na tako nešto. Drugačije društvo je moguće i neophodno!

 

*             *

*

PROGRAMSKE OSNOVE

Kako bi se stvorili uslovi za slobodnije i razvijenije društvo, po meri radne većine, Crveni svoj rad zasnivaju na sledećim programskim osnovama:

Za radničku partiju! Ideologija i politički programi vladajućih, kao i svih vodećih opozicionih stranaka pišu se i sprovode u interesu domaćih tajkuna i imperijalističkih sila, pod čijim se sponzorstvom te stranke nalaze. Potreban je nezavisni glas organizovanog radništva, koji se može steći samo kroz formiranje radničke partije. Ta radnička partija mora delovati u sprezi sa sindikatima, kao masovnim organizacijama klasne borbe, podržavajući borbe na pojedinačnim radnim mestima i u pojedinačnim branšama, a istovremeno se boreći za sistemska rešenja i konačnu pobedu organizovanog radništva nad organizovanim kapitalom i njegovom državom. Da bi odbranila interese i trajno unapredila položaj radničke klase, ova partija mora imati komunistički program radikalnog društvenog preobražaja, odnosno obaranja kapitalističkog sistema i uspostavljanja socijalističke zajednice.

Za povratak radničke kontrole nad sindikatima! Borba za novo društvo mora početi od postojećih radničkih organizacija. U sklopu borbe za uspostavljanje radničke vlasti, Crveni žele, zajedno sa borbenim sindikalnim aktivistima, da vrate radnicima oteta prava vezana za štrajk, sindikalno organizovanje i kolektivno pregovaranje. Međutim, današnji sindikati imaju korumpirano rukovodstvo, čiji pripadnici pre deluju kao predstavnici gazda među radnicima, nego obrnuto. Da bi iskoristili borbeni potencijal sindikalnih struktura, radnici ih prvo moraju vratiti pod sopstvenu kontrolu! Zalažemo se za aktivno masovno učešće radnika u radu sindikata, regularni demokratski izbor svih sindikalnih predstavnika i mogućnost njihovog smenjivanja u svakom trenutku. Samo tako se mogu sprečiti muljanja sa gazdama iza zatvorenih vrata. Primanja sindikalnih predstavnika moraju se ograničiti na prosečnu platu kvalifikovanog radnika na njihovom radnom mestu, kako bi njihov materijalni interes bio uvek vezan za materijalne interese radnika. Zalažemo se za obaranje svih postojećih antiradničkih i antisindikalnih zakona, koji kao jedini cilj imaju zaštitu gazda, kao i za ukidanje svih oblika pretvaranja stalno zaposlenih u privremene, povremene, ili agencijske radnike. Međutim, radnici ne smeju imati iluzije da će olakšavanje štrajka samo po sebi osigurati trajno poboljšanje njihovih uslova života i rada. Borba protiv gazda je neprekidna u kapitalizmu. Dugoročna pobeda, ka kojoj sindikalna aktivnost mora biti usmerena, može doći samo onda kada gazde više ne budu gazde, kada radnici preuzmu kontrolu nad svojim životima tako što preuzmu kontrolu nad svojim radnim mestima.

Za radničko samoupravljanje i socijalističko društvo! Privatizacija se pokazala kao ništa drugo do krčmljenje bogatstva koje je radni narod stvarao preko 40 godina. Ovo plansko uništavanje i unazađivanje celog prostora Jugoslavije dovelo je sve naše narode do privrednog i političkog nivoa kakav je bio prisutan u prve dve decenije prošlog veka. Da bismo se „približili Evropi“, morali smo da se pomerimo nekih 100 godina u nazad! Privatizacija se pokazala se kao običan lopovluk! U onim firmama koje su navodno legalno privatizovane - naravno, u skladu sa zakonima koji su pisani u interesu gazda - usledila su otpuštanja i stagnacija proizvodnje usled svetske kapitalističke krize. Poput vašarskih mađioničara, tajkuni su trampili maglu za naša preduzeća, da bi potom i ta preduzeća pretvarali u maglu i nastavljali put do sledeće žrtve! Dizali su kredite radi kupovine državnih preduzeća, da bi potom te iste kredite vraćali pljačkom tih preduzeća i njihovim bacanjem u stečaj. Čak i toliko izvikane direktne strane investicije su se pokazale kao još jedan način pljačke našeg društvenog bogatstva. Baš kao i lokalne tajkunske secikese, strani investitori su, poput skakavaca, pohrilili da budzašto pokupuju naša preduzeća ili zemljište u našim industrijskim zonama, obećavajući silna radna mesta kako bi se domogli državnih subvencija i poreskih olakšica. Privatizacija resursa i profita, vidimo, bila je praćena nacionalizacijom rizika, njegovim svaljivanjem na pleća države, radi kupovanja socijalnog mira. Ovaj trend nije samo lokalna odlika balkanskih državica, već je prisutan u svim zemljama koje je pogodila obnova kapitalizma, kao što je prisutan i u samom srcu imperijalističkog sveta, u zemljama poput SAD ili Velike Britanije. Kapitalizam je pao na svim ispitima - ne samo humanosti i pravičnosti, već i efikasnosti i produktivnosti. Zato se zalažemo za povratak radničkog samoupravljanja i smenu kapitalističke nacionalne države socijalističkom samoupravnom zajednicom! Socijalistička samoupravna zajednica, međutim, ne sme ponovitii istorijske greške i svesti radničko samoupravljanje samo na upravljanje vlastitim radnim mestom i na pregovaranje i cenkanje sa otuđenim i privilegovanim birokratskim partijskim aparatom. Tom modelu je istorija surovo presudila krajem 80-ih godina prošlog veka. Radničko samoupravljanje za koje se Crveni zalažu mora počivati na nacionalizovanoj planskoj privredi, u vlasništvu države, a pod demokratskom kontrolom radničkih saveta. Nacionalizacija će obuhvatiti sva preduzeća od ključne važnosti za ekonomski život i razvoj društva, kao i celokupan finansijski sektor, bez nadoknade dotadašnjim vlasnicima. Štaviše, svim tajkunima koji su se obogatili u privatizacionoj pljački, biće zaplenjena finansijska sredstva, nekretnine i skupocena dobra koja će, sa izuzetkom kulturnih dobara, biti uložena u jedinstveni fond za ulaganje u razvoj infrastrukture i za pokretanje i osavremenjivanje industrije i drugih grana ljudske delatnosti. Kao i nacionalizovana industrija, taj fond će biti pod demokratskom kontrolom radničkih saveta. Radnički saveti ne smeju biti rascepkana lokalna tela, koja su odvojena od države i predstavljaju tek njen dodatak. Naprotiv, ideja samoupravne radničke zajednice koju mi nudimo podrazumeva rasformiranje sistema buržoaske demokratije, ukidanje institucija parlamenta, vlade i predsednika države, te preuzimanje celokupne državne vlasti od strane radničkih saveta i tela koja radnički saveti budu delegirali. Glavna uloga ovih stručnih tela biće izrada i sprovođenje državnog razvojnog plana, u kojem će do izražaja doći rešenja ponuđena i izglasana od strane demokratski delegiranih predstavnika radnika svih branši, kao i predstavnika malih poljoprivrednika, kao direktnih učesnika u procesu proizvodnje dobara i pružanju usluga, a ne od strane birokrata i „menadžera“, koji radne kolektive posećuju samo kada treba da ih snima televizija. Centralni razvoj industrije, u državnom vlasništvu, a pod kontrolom radničkih saveta, doneće preko potrebnu sigurnost i poljoprivrednim proizvođačima, koji su vezani za industriju i kojima će industrija tako omogućiti stalan otkup sirovina, po cenama koje neće biti jednostrano određene, već dogovorene kroz zajednički rad predstavnika radničkih saveta i udruženja poljoprivrednika. Današnje društvo zahteva intenzivan razvoj poljoprivrede, što podrazumeva ukrupnjavanje zemljišnih poseda. Zato se zalažemo za postepenu integraciju malih poseda u poljoprivredne zadruge i poljoprivredno industrijske kombinate, putem posebnih pogodnosti za otkup i poreskih olakšica za sve poljoprivredne proizvođače koji budu pristali da se integrišu.

Za demokratsko narodno sudstvo! U sklopu uspostavljanja socijalističke samoupravne zajednice se zalažemo za neposredan demokratski izbor sudija i javnih službenika, kao i za pravo biračkog tela na njihov momentalni opoziv dvotrećinskom većinom glasova. Zalažemo se za ukidanje privatnih birokratskih krpelja, poput „javnih“ – ustvari privatnih – beležnika i izvršitelja i za preuzimanje njihovih zaduženja od strane demokratski delegiranih sudskih službenika, koji će zarađivati lični dohodak prema stručnoj spremi, dok će im bilo kakvo naplaćivanje usluga strankama biti strogo zabranjeno. Zalažemo se za osnivanje posebnih narodnih sudova koji će se baviti revizijom prinudnih naplata od radničkih porodica i vršenjem povraćaja imovine zaplenjene na osnovu zelenaških kredita i drugih malverzacija.

Za punu zaposlenost i preraspodelu bogatstva u interesu radne većine! Radni ljudi danas rade u nehumano dugim smenama, pod jako teškim uslovima rada, gde se iz njih crpi gotovo svaki atom snage. Istovremeno, sve veći deo bogatstva koje oni proizvode odliva se u privatne džepove, čime se jaz između šačice bogatih i ostatka naroda povećava iz godine u godinu. Nikakvo čudo nije što u takvim uslovima rastuće socijalne ugroženosti na desetine hiljada mladih radnika napušta jugoslovenske zemlje i odlazi u ekonomsko izbeglištvo na Zapad. Zalažemo se za povećanje minimalne plate na iznos koji zadovoljava sve osnovne potrebe modernog čoveka i prosečne porodice. Takođe, zalažemo se za uvođenje maksimalne dozvoljene plate rukovodiocima preduzeća, koja ne prevazilazi odnos 4:1 unutar jednog preduzeća, kao i za ograničenje dohotka svih državnih funkcionera na iznos koji ne sme prevazilaziti prosečnu platu visoko kvalifikovanog radnika. Nezaposlenost se ne sme smanjivati izgonom radno sposobnog stanovništva, već smanjenjem radnog vremena srazmerno brojnosti slobodne radne snage i omogućavanjem dobrovoljne starosne penzije u 55. godini života, vezane za stručnu spremu radnika, a bez ikakvih smanjivanja u odnosu na radni staž budući da je veliki broj naših radnika već decenijama zapošljavan „na crno“. Kako bi se rasteretili kućni budžeti, zalažemo se za ukidanje PDV-a i sličnih dažbina koje najveći deo oporezivanja prebacuju na ljude sa najmanjim primanjima. Umesto toga, zalažemo se za progresivno oporezivanje svih privrednih subjekata. Veća primanja moraju značiti i veći doprinos budžetu. To će u prvom redu značiti da će najveći deo državnog budžeta poticati od dobiti najuspešnijih samoupravnih preduzeća, što će dugoročno stvoriti uslove za smanjenje poreskih opterećenja za fizička lica. Zalažemo se za prestanak otplaćivanja spoljnog duga, čime se novac radnih ljudi koristi za otplaćivanje tajkunskih i birokratskih dugovanja, te za preusmeravanje svih sredstava namenjenih toj svrsi ka pokretanju i razvoju industrije i infrastrukture.

Za žensku emancipaciju i podruštvljavanje kućnog rada! U sistemu u kojem radnička klasa odvaja ogromnu količinu vremena da bi sebi obezbedila minimum potreba savremenog čoveka, na žene se po pravilu svaljuje dodatan mukotrpni neplaćeni rad u kući. Obavljanje kućnog rada se od žene danas očekuje bez obzira na to koliko je zahtevno njeno radno mesto i koliko sati provodi na njemu. Na samom radnom mestu žene su često žrtve raznih oblika polne diskriminacije. Žene se od malih nogu uče i pripremaju da prihvataju i trpe dodatnu ekonomsku eksploataciju, nižu cenu radnog vremena i duže radno vreme, kojima su izloženije od muškaraca jer je za njihove prihode po pravilu vezan opstanak dece ili nemoćnih roditelja. Pored dodatne ekonomske eksploatacije, radne žene su, usled nesigurnijeg ekonomskog položaja, izuzetno često i žrtve raznih oblika polnog ponižavanja na radnom mestu, gde se od njih očekuje da trpe zadiranje u intimu, a neretko i da podnose seksualne nasrtaje od strane buržuja, njihovog rukovodećeg kadra, ali i od zaostalih i primitivnih elemenata među muškim radnicima. Ovakva situacija na radnom mestu, kao i uticaj vaspitanja, za cilj imaju guranje žena ka zanimanjima koja se smatraju tipično ženskima, ili pak izlazak žena iz radne snage i oslanjanje na izdržavanje od strane imućnijih muškaraca, bilo putem braka, bilo putem različitih oblika prostitucije. Kako ne bi bile dodatak mašini i muškarcu, mnoge radne žene pristaju da budu dodatak samo muškarcu, što za posledicu ima normalizovanje i naturalizovanje potčinjenosti žene muškarcu. Pokušaji izlaska iz takvih naturalizovanih odnosa često nailaze kako na moralnu osudu zajednice, tako i na fizičko suzbijanje slobode i dostojanstva žena, što ponekad ima i smrtni ishod. Kapitalizam ne samo što nije bio u stanju da radnu ženu do kraja oslobodi iz poslovične kuhinje, već joj cinično kao oslobođenje nudi da bira ko će je, i koliko vremena, eksploatisati. Štaviše, ženska potlačenost je i sama postala roba! Dvostruku eksploataciju radnih žena danas koriste svetske buržujke da bi promovisale svoje brendove – izgrađene na krvi i znoju žena nerazvijenih zemalja – ni manje, ni više, nego kao model ženske emancipacije! Pored njih, čitava plejada neoliberalnih profitera iz nevladinog sektora živi od skretanja borbe za emancipaciju radnih žena u celini ka borbi za humanitarnu pomoć i zbrinjavanje srazmerno malog broja žena, na čiji račun dobijaju sredstva od kapitalističkih fondacija. Nažalost, neki koji sebe smatraju radničkom levicom danas se zalažu za plaćeni kućni rad. Ovaj model nije samo utopijski jer je kratkog daha i održiv samo u vreme ekonomskog rasta, već je i duboko reakcionaran jer teži jačanju ekonomske osnove za potčinjenost žene mužu, to jest za repatrijarhalizaciju društvenih odnosa. Mi odbacujemo takva lažna rešenja i polutanske mere! Zalažemo se za podruštvljenje kućnog rada izgradnjom svima dostupnih vrtića, dnevnih boravaka za decu, radničkih menzi, javnih praonica i obrazovno-rekreativnih centara za decu svih uzrasta, što bi oslobodilo ženu i celu porodicu od svih oblika kućnog rada, osim onih najosnovnijih. Zalažemo se i za pravo na plaćeno menstrualno bolovanje, te pravo na trudničko bolovanje i na porodiljsko bolovanje u trajanju od godinu dana. Žensko pravo na abortus, bez suvišnih administrativnih prepreka, jeste od vitalnog značaja za javno zdravlje. Nećemo dopustiti nikome da to pravo ukida, bilo zakonski, bilo licemernim prigovorom „savesti“. Zalažemo se i za maksimalno finansijsko olakšavanje razvoda, u kojem bi sve troškove brakorazvodnih pranica pokrivala država, po strogo regulisanim cenama. Zalažemo se i za javno finansiranu izgradnju prihvatnih centara za žrtve nasilja u porodici, u kojima se žrtve ne bi samo krile, već bi se psihički i fizički osposobljavale za samoodbranu i uzajamnu odbranu od nasilnika i progonitelja. Mere koje predlažemo iziskuju znatan broj javnih radova, te tako, osim što stvaraju ekonomsku osnovu za žensku emancipaciju, takođe podrazumevaju i otvaranje velikog broja novih radnih mesta u raznim sektorima čije je učešće neophodno za njihovo izvođenje. Demokratska, samoupravna, kontrola nad radnim mestima takođe ima važnu ulogu u emancipaciji žena. Učešćem u radničkim savetima, žene će same izboriti svoje mesto u politici, bez ponižavajućih polnih kvota i oslanjanja na tajkunske finansijere.

Za ravnopravnost LGBT populacije! I pored dve-tri decenije kapitalističkog „demokratizovanja“ jugoslovenskih zemalja i održavanja nekoliko parada ponosa, LGBT populacija ostaje diskriminisana i ugrožena. Pred državom LBGT populacija nema pravo na brak, a samim tim ni pravo na automatsko nasleđivanje svojine u slučaju smrti partnera, kao ni pravo na usvajanje dece. Remećenje tradicionalnih – represivnih – rodnih uloga povod je mnogim konzervativnim političarima, javnim ličnostima i pripadnicima sveštenstva da predstave LGBT populaciju kao ljude nužno nesposobne za ulogu roditelja i podizanje dece. LGBT osobama se otežava zapošljavanje i svakodnevni život, što je posebno izraženo u slučaju transrodnih osoba, zbog očiglednosti njihovog stanja. Buržoaski političari se prema LGBT populaciji odnose dvojako. Najreakcionarniji među njima se drže vrednosti tradicionalne nuklearne porodice, u kojoj se ne dovodi u pitanje veza između seksualnosti i rodnih uloga – muškarac da bude „domaćin“ koji čuva, hrani i radi za porodicu, žena da rađa i održava porodicu i domaćinstvo, a deca da budu njihovo privatno vlasništvo, nameštaj za pokazivanje okruženju i poligon za roditeljske ambicije i iživljavanje neostvarenih snova. Oni koji odskaču od ovakvog modela treba, prema reakcionarima i tradicionalistima, da budu odbačeni. Sa druge strane, liberalno krilo buržoazije jeste spremno da LGBT osobama ponudi određena prava – ali pod uslovom da se LGBT populacija uklopi u tradicionalne porodične odnose i, umesto da ih remeti, postane jedan od njihovih stubova. Liberalno krilo buržoazije želi legalizaciju homoseksualnih brakova – ali tako da ovi reflektuju vrednosti i represivne odnose iz heteroseksualnih brakova. Liberalno krilo buržoazije želi legalizaciju usvajanje dece od strane homoseksualnih parova – ali pod uslovom da su parovi dovoljno imućni, to jest pod uslovom da se radi o usvajanju budućih naslednika kapitala. Liberalno krilo buržoazije želi i legalizaciju promene rodnog identiteta – ali kao oruđe za afirmisanje rodnih uloga i svođenje prirode muškarca i žene na ideološki diktiranu muževnost i ženstvenost, kao i na negiranje biološke baze za dvostruku ugnjetenost žena u klasnom društvu, čime bi se posredno negirala i sama činjenica njihove dvostruke ugnjetenosti. Komunisti se ne drže grčevito nuklearne porodice, kao što to rade predstavnici građanskih stranaka i organizacija. Mi brak, nuklearnu porodicu i aktuelne rodne uloge vidimo samo kao prolazne fenomene, sastavni deo kapitalističkih svojinskih odnosa, koji će prevazilaženjem kapitalizma i sami biti prevaziđeni. Mi komunisti podržavamo legalizaciju homoseksualnih brakova i usvajanje dece od strane homoseksualnih parova, ali ne kao privilegiju pripadnika više srednje klase i buržoazije, već kao pravo radnika i radnica iz LGBT populacije. Da bi LGBT radnici mogli ostvariti svoja prava, potrebno je da žive u državi koja svim roditeljima pruža svu neophodnu finansijsku, infrastrukturnu i vaspitno-obrazovnu pomoć. Kao i u slučaju heteroseksualnih porodica, kućni rad u LGBT porodicama takođe mora biti podruštvljen, a briga o deci ne može biti samo teret dve osobe jer je u takvim okolnostima jedna od njih po pravilu ćvršće vezana za domaćinstvo. Briga o deci mora biti odgovornost celokupnog društva. Naše zalaganje za svima dostupno i javno finansirano, besplatno, zdravstvo, podrazumeva i zalaganje za punu dostupnost neophodnih terapija i tretmana za transrodne osobe, kao i za olakšavanje procesa promene imena usled promene pola.

Besplatno i kvalitetno školstvo i zdravstvo za sve! Uvođenjem školarina i smanjivanjem dostupnih mesta u učionicama i amfiteatrima, kao i uvođenjem naplate medicinskih usluga, školovanje i zdravlje su postali luksuz bogataša i njihove dece, a ne opšte pravo. Zaštitimo obrazovni i zdravstveni sistem od upliva privatnog kapitala i podvrgavanja tržišnoj logici! Tržišna usmerenost školstva i naučne zajednice dugoročno ugrožava civilizacijski razvoj našeg društva jer naši učenici, studenti i stručnjaci tako bivaju osuđeni na reprodukciju već postojeće tehnologije, kako bi bili kratkoročno isplativi kapitalističkim sponzorima. Takav položaj, pored izuzetne ekonomske ranjivosti za pojedince, takođe nanosi veliku dugoročnu štetu našoj privredi jer usporava ili u potpunosti blokira naučne i tehnološke inovacije čineći nas zavisnima od imperijalističkih centara, koji teže da nova otkrića učine svojom isključivom privilegijom i alatkom za držanje perifernih zemalja u stalnoj tehnološkoj, a time i finansijskoj, zavisnosti. Pored toga, smanjenje ulaganja u društvene nauke i minimalizovanje njihovog društvenog značaja mora prestati. Vulgarna bakalinska logika – „kad će mi to trebati?“ – previđa činjenicu da je poznavanje društvenih i humanističkih nauka ključno za razvoj kritičkog pogleda na svet, a time i za adekvatno učešće pojedinca u društvenom životu i odbranu vlastitih interesa i interesa svoje zajednice. Zalažemo se sa poseban fokus osnovnog i srednjeg školstva na razvijanje kritičkog mišljenja i socijalizaciju dece i mladih kroz učešće u vlastitim demokratskim strukturama unutar obrazovnih ustanova. Zalažemo se i za u državno vlasništvo nad svim obrazovnim ustanovama i njihovo stavljanje pod zajedničku demokratsku kontrolu nastavnog kadra i učenika i studenata. To je jedini način da se školstvu vrati dostojanstvo koje mu danas otimaju razni dućani za diplome, koji sebe poturaju kao „privatne univerzitete“! Zdravstvo i farmacija takođe moraju biti u državnom vlasništvu i pod demokratskom kontrolom svojih radnika, oslobođeni od pritisaka tržišta i profitnog motiva. Današnja tržišna usmerenost zdravstva i farmacije srozala je njihov kvalitet i poverenje masa u standardnu medicinu. Taj talas nepoverenja zajahali su razni opasni nadrilekari i prevaranti, koji ljudima u očajnim zdravstvenim situacijama izvlače ogromne količine novca za lažne lekove, koji su u najboljem slučaju beskorisni, a u najgorem smrtonosni. Čak i oni beskorisni predstavljaju napad na zdravlje i život obolelih jer su često praćeni nadrisavetima o izbegavanju standardne medicine, čime se pacijenti nagovaraju da napuste jedinu realnu opciju za ozdravljenje! Nadrilekarstvo mora biti strožije sankcionisano, ali to nije dovoljno da bi mu se stalo na kraj. Potrebno je vratiti poverenje u standardnu medicinu i farmaciju, što je moguće jedino ako ove struke budu oslobođene od profitnog motiva. Zato se zalažemo za nacionalizaciju zdravstva i ulaganje u razvoj državne farmaceutske industrije, pod kontrolom radničkih saveta.

Bratstvo i jedinstvo – za slobodan kulturni razvoj naroda i narodnosti! Kapitalistička ideologija multikulturalizma je dovela do toga da narodi (danas nacije) i narodnosti (danas nacionalne manjine) na našim prostorima streme ka odvojenim i učaurenim životima i da svoju nacionalnu pripadnost vezuju za okoštale i prevaziđene obrasce, ukorenjene u iskrivljenim i romantizovanim nacionalnim mitologijama, koje se danas poturaju kao istorije. „Čuvanje identiteta“ je danas ciničan poklič kojim se narodi ubeđuju da će biti tim kulturniji i tim autentičniji, što su konzervativniji i zaostaliji, kao da je kultura nekakav mrtvac, nekakva avet iz prošlosti koja progoni sadašnje generacije. Za komuniste kultura nije nikakva avet i nikakav okoštali fosil iz izmaštane prošlosti. Kulturni razvoj svakog naroda je pre svega stalno proširivanje kulturne baštine, kroz stvaranje novih i svežih umetničkih izražaja i stalno bogaćenje maternjeg jezika novim terminima, razvijenih iz novih ideja i otkrića koje nudi savremeno društvo. Slobodan kulturni razvoj nacionalnih manjina se zato ne sme svesti na ponižavajuće i komično prežvakavanje „drevnih“ običaja, već mora podrazumevati dostupnost novih trendova u umetnosti, obrazovanju i nauci. Zato se zalažemo za pravo svih pripadnika nacionalnih manjina na besplatno školovanje na svom maternjem jeziku na svim nivoima, koje bi podrazumevalo i redovne ekskurzije u matične zemlje. Kako svaka kultura najbolje napreduje prilikom razmene ideja i pogleda sa drugim kulturama, radnička država će organizovati redovne susrete različitih nacionalnih zajednica, podsticati kulturnu i jezičku razmenu, kao i redovno prevođenje književnih i naučnih ostvarenja, te izdavanje višejezičnih publikacija. Naravno, osnovni preduslov za projekte kulturnog razvoja jeste materijalni razvoj i zagarantovana materijalna sigurnost radnika svih nacionalnosti. Zajednički ekonomski prosperitet je temelj na kojem ćemo, učeći jedni od drugih, prevazići pojedinačne konzervativizme i osposobiti ovu i sve buduće generacije da zajedno, u jednakim uslovima, doprinose razvoju svoje i bogaćenju ostalih kultura, iz čega će se vremenom roditi jedinstvena kultura celog čovečanstva.

Za oružje u rukama naroda, a ne plaćenika! Radni narod se ne sme uzdati u tuđ pendrek i kundak da ga brane, već mora biti sposoban da se brani sam! Smatramo da je neophodno ukidanje onih organa nasilja čija je svrha prevashodno da brane režim od masa, a koje u tim nastojanjima troše veliki deo državnog budžeta. Zbog toga se zalažemo za ukidanje profesionalne vojske, za rasformiranje interventnih i specijalnih jedinica i svih drugih jedinica tog tipa, kao i za zabranu rada svih privatnih agencija za bezbednost, komunalnih milicija i drugih sličnih formacija. Umesto tih formacija, potrebno je uvođenje vojne obuke i vojno-milicijske obaveze za sve punoletne i vojno sposobne građane, bez obzira na rasu, nacionalnost, veroispovest, pol, seksualnu orijentaciju ili rodni identitet. Zalažemo se i za uvođenje obuke za rukovanje oružjem, kao posebnog obaveznog nastavnog predmeta, u srednje i više škole i na fakultete, po ugledu na nekadašnji sistem opštenarodne odbrane i društvene samozaštite (ONO i DSZ), sa svim nužnim izmenama i osavremenjivanjima.

Protiv privilegija verskih zajednica! Verske zajednice sve više dobijaju na uticaju hraneći se bedom, panikom i očajem masa i nudeći im lažna obećanja o „skladnom životu“ i o sreći posle smrti ako se povinuju njihovim retrogradnim vrednostima i pravilima. Kao rezultat toga ljudi su počeli da odbacuju znanje i kulturu kao vrednosti, a na njihovo mesto dovode razne pseudonaučne teorije, praznoverja, verovanja u čuda i različite oblike verskog fundamentalizma. U isto vreme, sve te organizacije se bogate primajući najveće donacije upravo od raznih novopečenih bogataša, koji su nas do ovog stanja i doveli. Povrh svega toga, sveštenici nakon godina „službe“ u obmanjivanju naroda i sejanju straha i zatucanosti, dobijaju i penzije iz državnog budžeta, dakle od naših poreza, bili mi religiozni ili ne! Dok nama propovedaju siromaštvo i poslušnost, oni sami se razbacuju i bahate vređajući i moral i zdravu pamet naroda! Dok su im puna usta patnji svojih vernika u rukama „onih drugih“, vrlo lako nalaze zajednički jezik sa verskim vođama tih drugih kad treba da dele državne pare! Ne dajmo im da nam se kao takvi nameću uz pomoć svojih partnera iz državnog vrha! Zalažemo se za potpuni prestanak mešanja crkava i drugih verskih zajednica u državne poslove i za ukidanje verske indoktrinacije maloletnika u državnim školama; za prestanak državnog finansiranja svih verskih zajednica i uvođenje poreza na crkveno zemljište; za reviziju poslovanja svih verskih zajednica i zaplenu svih materijalnih dobara koja im nisu neophodna za obavljanje verskih obreda; za zabranu rada svih organizacija koje promovišu verski fanatizam.

Za obnovu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i osnivanje Balkanske Socijalističke Federacije! Razbijanje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije predstavljalo je civilizacijski korak unazad za sve njene narode i narodnosti. Nacionalizam i bratoubilački ratovi poslužili su kao pokriće novokomponovanoj, ratno-profiterskoj buržoaziji, nastaloj od delova birokratije SKJ, menadžera društvenih preduzeća, njima bliskih kriminalnih krugova i krugova bliskih stranom imperijalizmu, za prelivanje društvene svojine u svoje privatne džepove, dok je radna većina dobila samo srozavanje kvaliteta života u svakom pogledu. Dok je narod ratovao, profiteri su se bogatili! Dok je radnik ubijao radnika, gazde su mirno trgovale! Danas je jasno da iscepkane nacionalne države na Balkanu ne predstavljaju rešenje nacionalnog pitanja i suverenosti, a da još manje nude put ka napretku. Sve što smo dobili cepanjem zajedničke države su sunovrat u socijalnu bedu, političku potčinjenost i ekonomski status neokolonija. Uprkos decenijama navodne nacionalne samostalnosti, sve balkanske države danas imaju manje suverenosti i manje prostora da raspolažu vlastitim resursima nego ikada u periodu posle II svetskog rata. Pod imperijalističkom okupacijom NATO, EU i njihovih saveznika i pod pritiscima Rusije i Kine, čizma globalnih kriminalaca pritiska jednako sve radne ljude, ma koje nacionalnosti ili veroispovesti bili, dok se gorući socioekonomski problemi guraju pod tepih uz pomoć nacionalističke propagande, uperene uvek protiv suseda, a nikad protiv imperijalizma. Nacionalno pitanje je uvek u osnovi ekonomsko pitanje. Bez ekonomske nesigurnosti, nacionalisti ne mogu da okreću narode jedne protiv drugih. Balkansko poluostrvo predstavlja ne samo geografsku, već i ekonomsku i kulturnu celinu. Balkanski narodi su vezani jedni za druge industrijskim, infrastrukturnim, trgovinskim i kulturnim vezama. Ova vezanost u kapitalizmu znači stalnu konkurenciju i permanentan sukob, bilo otvoren, bilo pritajen. Zato je rešenje nacionalnog pitanja na Balkanu moguće samo zajedničkim organizovanjem i saradnjom svih ljudi koji žive od vlastitog rada na odbrani zajedničkih interesa i izgradnji socijalističke federacije, u koju su radnici svih naroda stupili dobrovoljno, demokratskim izjašnjavanjem, uz puno poštovanje prava svih naroda na samoopredeljenje. Naše zalaganje za jedinstven socijalistički Balkan ni na koji način ne podrazumeva prisiljavanje na ujedinjenje nijednog naroda koji želi da samostalno gradi svoju budućnost. Protivimo se ekspanzionističkim i šovinističkim stremljenjima svih balkanskih država, prvenstveno onih „naših“ i pozivamo na odupiranje svakom pokušaju da se balkanski narodi ponovo zavade i pošalju u klanicu za tuđ račun. Suprotstavimo se šovinističkom otrovu kojim nas truju naše vladajuće klase! Kroz zajedničku borbu radnih ljudi, pozivamo sve narode Balkana na izgradnju ravnopravnog saveza socijalističkih samoupravnih zajednica, Balkanske Socijalističke Federacije.

Za proterivanje imperijalizma sa Balkana! Kao što se protivimo šovinizmu lokalnih vladajućih klasa, tako se protivimo i kolonijalnoj okupaciji balkanskih zemalja od strane imperijalističkih sila, u prvom redu članica EU i NATO i njihovih saveznika iz Turske, Saudijske Arabije, Emirata, Južne Koreje i kao i njihovih imperijalističkih rivala, poput Kine i Rusije, koji takođe učestvuju u brutalnoj otimačini naših resursa, naše industrije i našeg poljoprivrednog zemljišta, dok na najgroznije načine ponižavaju naše radnike! U ovome im svesrdno pomažu upravo perjanice lokalnog nacionalizma, utrkujući se u uslužnosti prema svojim stranim nalogodavcima, takmičeći se u tome ko će najgore i najpodlije opanjkati svoj narod kao „lenj“, „neodgovoran“, ili „nezreo“, čime se pravda sramotno ugibanje pod pritiscima stranih tutora. Ujedinimo se u revolucionarnoj borbi i zajedničkim snagama proterajmo imperijalističke kolonizatore sa Balkana! Za istupanje jugoslovenskih i balkanskih zemalja iz zločinačkog NATO saveza i svih njegovih vojnih i političkih inicijativa!

Protiv Evropske unije – za socijalističku Evropu! Izrazi „Približavanje Evropi“, „evropski put“, „tranzicija“ ili „evropske integracije“, danas ne znače ništa drugo osim politike uvođenja profiterske logike u sve pore društva i otvaranja naše privrede za pljačku od strane multinacionalnih kompanija kroz ucenjivačke sporazume i nejednake odnose razmene. Mi ne želimo da se povežemo sa Evropom briselske birokratije, niti sa Evropom banaka i multinacionalnih kompanija, čije interese briselska birokratija brani. Međutim, to ne znači da smo izolacionisti. Ne zanosimo se ni provincijalnom desničarskom bajkom o „Evropi nacija“. Kapitalizam je doveo do zastarelosti nacionalnih država, a komunizam će njihovo postojanje konačno privesti kraju. Shodno tome, mi želimo jedinstvenu Evropu, ali Evropu radnika. To je Evropa koja se danas diže u sve masovnijim socijalnim pobunama protiv mašinerije pljačke i izrabljivanja, zvane Evropska unija. Kroz saradnju sa komunističkim i drugim levičarskim i sindikalnim organizacijama, kao i sa masovnim socijalnim pokretima na Balkanu i u ostatku Evrope odbranićemo radnička prava i osvojiti vlast za radničku klasu.