Srbija je već godinama pogođena redovnim masovnim mobilizacijama protiv režima Aleksandra Vučića, a protesti protiv Rio Tinta i skorašnji protesti protiv nasilja posebno su protresli njegov temelj. U oba slučaja, opozicija je tražila minimalne zahteve, a režim je pružio minimalne ustupke. Ipak, bilo je nemoguće biti nesvestan straha režima za svoju budućnost, usled sve težeg upravljanja situacijom, što u društvu, što unutar svojih struktura. Srpska napredna stranka počela je da gubi kontrolu nad svojim članovima, što onih na vrhu, to onih niže u hijerarhiji, a ironično, ono što je mirilo savest režima jeste potpuni nedostatak opozicije koja je spremna da pokaže bilo kakvu perspektivu, osim one apstraktne da će biti bolje bez Vučića.

Na Kosovu, kod manastira Banjska, 25. septembra, izbio je oružani incident, nakon blokade puteva od strane lokalnih Srba koju su kosovski policajci pokušali da uklone. Incident je kulminirao ubistvom kosovskog policajca i četvorice lokalnih Srba. Bilo je i nekoliko ranjenih i privedenih.

Desetine hiljada ljudi u Srbiji nedeljama izlazi na ulice nakon tragedija u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” i u okolini Mladenovca koje su nikad jasnije pokazale da je ceo sistem doživeo kolaps. Od 2017. godine masovne mobilizacije protiv vlasti Aleksandra Vučića postale su redovna pojava, a u toku su najveći ulični protesti od pada Miloševića. Zajedno sa celokupnim kontekstom svetske ekonomske krize i zaoštravanja međunarodnih odnosa, pritisci uličnih protesta, inflacije, partijske krize SNS, kao i kosovske krize, pritisci Zapada, daju utisak da bi uskoro mogao doći kraj Vučićevoj vladavini.

U petak, 26. maja, kosovska policija pod kontrolom zvanične Prištine, je pokušala da uvede nove gradonačelnike na njihova radna mesta na severu Kosova. Ta radna mesta se nalaze u opštinama sa srpskom većinom, gde su se 23. aprila ove godine održali lokalni izbori u četiri opštine. Srpska lista, najveća tamošnja srpska stranka, je bojkotovala izbore iz razloga što se još nije formirala „ZSO“, takozvana Zajednica srpskih opština. Kao posledica toga, izalaznost na lokalnim izborima bila je oko 3,5% od ukupnog biračkog tela. Kada je policija pratila nove gradonačelnike, došlo je do oštrih sukoba između lokalnih srpskih demonstranata i kosovske policije, te je intervenisao i KFOR, oružane snage NATO-a, koje su stacionirane na Kosovu od 1999, kada su UN odobrile međunarodno vojno prisustvo. Bačene su šok-bombe, korišćen je suzavac i više ljudi je ranjeno, a prema saopštenju KFOR-a ranjeno i 30 pripadnika njihovih „mirovnih snaga“. Među demonstrantima bio je i jedan srpski policajac. Srpske nadležne službe, kao i dominantna srpska stranka na Kosovu, usko su povezane sa srpskom vladajućom klasom, kao i sa Vučićem i SNS-om. Uprkos toj upletenosti, visoki funkcioneri i zastupnici srpskog kapitala na Kosovu imaju svoju sopstvenu dinamiku. Videćemo da Vučić nije oduševljen protestima na koje su lokalni funkcioneri pozvali.

Masovni protesti koji se proteklih nedelja održavaju u Beogradu još jednom nam pokazuju da se suštinske političke promene ne dešavaju na biračkim mestima već na ulici. Autoritarni režim Aleksandra Vučića isisao je političku sadržinu iz institucija buržoaske demokratije i medija. Kao rezultat predavanja celokupne vlasti u ruke jednog lidera, srpska vladajuća klasa i imperijalizam dobili su stabilnost sistema, to jest slobodu da kroje zakone po interesu najkrupnijeg kapitala bez vidljivih sukoba različitih frakcija i otegnutih pregovaranja između delova državnog aparata. Pritisak odozdo je obuzdavan mešavinom klijentelizma i represije na lokalnom nivou. Međutim, u situaciji gde ne postoje institucionalizovani ventili za iskazivanje nezadovoljstva jedino što masama preostaje kao politčka platforma jeste ulica.

U decembru 2022. godine Bosna i Hercegovina je dobila kandidatski status EU. Ova odluka je došla u kontekstu rata u Ukrajini i hitnom zaokruživanju dijelova kapitalističke periferije Evrope pod okrilje EU. Isto tako, ovaj potez bi trebao pokazati “evropsko jedinstvo” u podršci Ukrajini, zajedničkom sankcionisanju Rusije i primjerom dokazati dijelu javnosti da od kraja rata pa naovamo “evropski put prosperiteta BiH” nije nedostižan cilj i šarena laža evropskih birokrata.

Neke feministkinje tvrde da bi termin i pojam „prostitucije“ trebalo napustiti i zamijeniti pojmom „seksualni rad“. Drugim riječima, prostituciju treba tretirati kao svaki drugi oblik rada i kao takvu priznati. Prema feminističkoj aktivistkinji Morgan Mertej (između ostalih), prostitucija bi čak bila oruđe u borbi protiv kapitalizma i za emancipaciju žena. U ovom članku namjeravamo da odgovorimo na ove ideje sa marksističke tačke gledišta.