Krvoproliće koje se odvijalo tokom protekle decenije na prostoru bivše Jugoslavije razni buržoaski teoretičari tumačili su na različite načine. Jedina nit koja je povezivale sve ove bisere mudrosti bila je, na trenutke liberalno-naivna a češće interesno-kalkulisana, predrasuda ili glupost. U pokušaju da se objasni, ratu koji je tutnjao, dodavani su prefiksi “etnički”, “religiozni”, “građanski” a u nekim slučajevima čak i “plemenski”. Kao marksisiti, mi se suprotstavljamo ovakvim površnim i zlonamernim definicijama koje proističu iz suštinskog nerazumevanja uzroka i prirode poslednjeg talasa haosa koji je zahvatio Balkan. Pod uticajem desne ideologije, raspad Jugoslavije trenutno se gotovo plebiscitno koristi kao navodni dokaz o nemogućnosti postojanja multietničkih država na Balkanu i neumitne propasti svakog pokušaja uspostavljanja socijalizma.


Zakasnelo formiranje nacionalnih država

Svako ko je imao prilike da proputuje kroz zemlje koje se tradicionalno svrstavaju pod “balkanske” (bivše SFRJ Republike, Bugarska, evropski deo Turske, Albanija, Grčka) može posvedočiti da se radi o izdiferenciranom prostoru u Evropi sa relativno sličnim kulturnim nasleđem, ljudima i običajima. Sa druge strane, ovaj relativno jedinstven geografski prostor je u isti mah oštro ispresecan gomilom veštački iskrojenih državnih granica, religijama i lokal nacionalizmima.

Površinski sličan Nemačkoj ili Španiji, ovaj region na jugoistoku Evrope je pak imao sasvim drugačiji istorijski razvoj od razvijenih zapadno evropskih zemalja. On nikada nije uspeo da se oformi kao jedinstveno nacionalno tržiste uprkos ekonomskoj logici. Evropa je ubrzano počela da se menja u 18. i 19. veku sa stupanjem na scenu sveže društvene klase - buržoazije - koja je u to vreme vršila progresivnu ulogu razbijanja uskih srednjevekovnih granica i formiranja modernih nacionalnih država. Balkan je pak ovu istorijsku etapu dočekao zaglavljen između Otomanske i Austro-Ugarske imperije, dva bastiona reakcije koja su odolevala revolucionarnim talasu i čvrsto držala prostor Jugoistočne Evrope u feudalnom jarmu. Početkom 19. veka, sa najavom opadanja moći Otomanskog carstva, usledili su prvi pokušaji uspostavljanja nezavisnih nacionalnih državica na Balkanu. Matične buržoazije pak, za razliku od njihove zapadnoevropske braće, sačinjavao je slabašan sloj sitnih trgovaca organski povezanih sa feudalnom oligarhijom i potpuno zavisnih od podrške imperijalističkih sila bilo sa istoka, bilo sa zapada. Carska Rusija se sa slabljenjem Turske posebno istakla kao “dušebrižnik” i “zaštitinik slavenske braće”. Sa druge strane Austro-Ugarska je vršila svoju kolonizaciju pod plaštom oslobađanja od turske zaostalosti i “prosvetiteljstva”. Lav Trocki je u svojim spisima kao izveštač sa Balkana za ruski dnevnik “Kievskaja Misl” ovako opisao perfidnu politiku Habzbuga:

“Austrijska politika na Balkanu prirodno objedinjava kapitalističko predatorstvo, birokratsku surovost i dinastijsku intrigu. Žandarm, finansijer, katolički sveštenik i agent provokator dele ovaj posao. Sve ovo uzeto zajedno naziva se ispunjenje kulturne misije”. Balkanski ratovi (1912-1913) u kojima su se okuražene mlade Balkanske državice udružile da potisnu Tursku prema jugu bili su tako u isto vreme i zakasnele borbe za nacionalno oslobođenje i formiranje ozbiljnijih nacionalnih država, ali u isto vreme i osvajački, mini imperijalistički ratovi u kojima su alave nacionalne buržoazije pod patronatom imperijalističkih sila grabile manje teritorije i narode koje je Turska ostavljala iza sebe. Glavni akteri u ovom pohodu bili su Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora koje su poput lešinara svaka za sebe prigabile delić bivšeg Otomanskog carstva u pokušaju da izađu na more. Srbija je u ovim ratovima “povratila” područje “stare Srbije” tj. Kosova i zašla u severnu i centralnu Makedoniju, dok je vojska Crne Gore ušla u Sandžak i stigla do Albanije. Pošto su završili sa Turskom, srpska i bugarska buržoazija zatim započinju međusobni obračun. Sve ovo vreme pomeranja granica nacinalne armije vrše takozvana “etnička čišćenja” u veštačkom pokušaju stvaranja etnički izdiferenciranih granica. Međutim, u evropskim okvirima lokalne buržoazije su i dalje bile patuljci. Imperijalističke sile koristile su balkanske države kao pione za potiskivanje Turske i ujedno dozirale proširenje svake od njih. Kada im se učinilo da bi jedna od njih mogla da postane lokalna sila sasekli bi njene aspiracije u korenu, prekrajajući granice po svojoj volji. Albaniji je tako na primer “odobren” suverenitet na konferenciji u Londonu radi sprečavanja izlaska Srbije na Jadransko more."

Rukovodeći se istorijskim materijalizmom, marksisti ne vide naciju kao večno “stanje duha” određene grupe ljudi. Da je knez Lazar na kosovskom polju 1389 kojim slučajem povikao: “Napred Srbi!”, konjanici okupljeni oko “časnog krsta” bi se međusobno zagledali u čudu. Nacija jeste istorijska kategorija i tekovina buržoaskih revolucija i stvaranja nacionalnih država. Suprotstavljajući se metafizičkim prikazima, mi shvatamo da je ono što stapa različite narode u jednu naciju sa zajedničkim jezikom i kulturom dugoročni život pod jedinstvenom kapitalističkom ekonomskom formacijom. Isti je slučaj sa porobljenim kolonijalnim narodima u Aziji i Africi, koji su pod imperijalističkom eksploatacijom istorijski sabijeni u jedinstvenu naciju.

Mnoštvo okupatora, nepostojanje jedinstvenog centralnog tržista, usitnjenost teritorija i stalno menjanje granica sprečili su sličan proces na nivou čitavog Balkana i time stvorili preduslove za rascepkanost, ekonomsku nazadnost i etničku klanicu, u koju će se ovaj region pretvoriti. Slično Bliskom Istoku, balkanske državice i granice su veštačke tvorevine skrojene u zadimljenim konferencijskim sobama imperijalističkih sila koje su na neprirodan način podelile stanovništvo. Balkan je bio i ostao polukolonija unutar Evrope.

Nakon povlačenja Turske, ekonomska politika Austro-Ugarske Monarhije bila je svesno uperena na prevenciju razvijanja nezavisne industrijske baze u susednim balkanskim državama. Povoljne tarife za izvoz poljoprivrednih dobara i stoke vezali su ekonomije ovih zemalja za zapadnog suseda i načinile ih zavisnim od austrijskih gotovih industrijskih proizvoda. Nepovoljni odnosi razmene i koncesije odobrene od strane poslušnih balkanskih vladajućih klasa nad lokalnim prirodnim bogatstvima načinile su od ovog regiona ekonomskog bogalja koji je kaskao za ostatkom Evrope. Čitav region učestvovao je početkom prošlog veka sa samo 2,5% u ukupnom industrijskom autputu Evrope. Većina industrije koja je i postojala bila je vezana za bazičnu preradu poljoprivrednih proizvoda i koncentrisana u severnim delovima. 80% populacije činilo je seljaštvo vezano feudalnim odnosima za kulake.


“Jugoslavija” kao imperijalistička tvorevina

Ekonomska logika kapitalističkog razvoja usmeravala je vladajuće klase sitnih balkanskih država na stvaranje šireg jedinstvenog tržišta koje bi slomilo nametnutu parohijalnost i omogućilo napredak. Ova tendencija, oličena u pokušajima stvaranja “velike Bugarske” ili “velike Srbije”, imala je za posledicu i jačanje lokalih šovinizama i krvave obračune. Sa druge strane, “pan-slavizam” kao ideja koja bi ujedinila različite slavenske narode koji su naseljavali Balkan, ma koliko popularna bila i humano zvučala, u realnosti bila je samo paravan iza koga se krilo ružno lice carske Rusije. Mešanje različitih imperijalističkih sila oličavalo se i u nestabilnosti državne strukture. Čestim pučevima, dinastijskim smenama, atentatima itd, Balkan je postao svetski centar intrige i mesto gde se do dan danas većina političkih potresa objašnjava teorijama zavere.

Prvi svetski rat ponovo je zatekao balkanske narode na suprotnim stranama barikada. Bugarska je stala na stranu Centralnih sila u pokušaju da povrati teritorije koje su joj bile oduzete mirovnim konferencijama nakon Balkanskih ratova, dok se Srbija svrstala na stranu Antante i sa tragičnim bilansom izašla iz klanice kao “pobednik”. Sa raspadom Austro-Ugarske monarhije postavilo se pitanje šta uraditi sa “novo-oslobođenim” narodima koji su izašli ispod habzburških skuta. Kao nagradu za žrtvovanje sopstvenog stanovništva srpska vladajuća klasa dobija tako na poklon ulogu žandarma nad novom frankenštajnskom tvorevinom svetskog imperijalizma - Jugoslavijom. U pokušaju da nekako razreše nacionalno pitanje, sile pobednice odlučuju da stvore novu naciju u srcu Balkana. Naravno, ovo nije bilo moguće uraditi dekretom odozgo i novonastala država nije uspela da razreši goruće nacionalno pitanje niti da pokrene region iz srednjevekovne zaostalosti. Srpska buržoazija pokazala se nesposobnom da unapredi proizvodne snage i objedini različite narodnosti koje su živele na tom prostoru i time ispuni istorijski zadatak koji joj je, istina sa zakašnjenjem, poveren. Tadašnja Jugoslavija je sa pravom nosila epitet “tamnice naroda”. U vreme ekonomske krize i uz slabu početnu osnovu, perspektiva razvoja moderne buržoaske parlamentrarne demokratije bila je mršava. Srpska monarhija bila je primorana da vlada u autoritarnom maniru zabranjujući političke partije i oduzimajući različitim narodnostima pravo na slobodno izjašnjavanje. U ovakvoj atmosferi neminovno je jačao i otpor hrvatske i slovenačke buržoazije koje su oslanjajući se na seljačke mase unutar severnih republika razvijale šovinisticke tendencije kao pokušaj odbrane od autoriteta Beograda. Ponovno naoružavanje i obnova imperijalnih ambicija nemačke vladajuće klase u vidu nacizma tridesetih godina samo je pogoršalo situaciju i zapečatilo dalju budućnost građanske Jugoslavije.


Drugi Svetski rat

Buržoazija se pokazala potpuno nesposobna i nespremna da od naleta nacističke armije brani teritoriju kojom je vladala. Deo vladajuće klase je zajedno sa kraljevskom porodicom spakovao kofere i prebegao u druge zemlje gde su ih čekali bankovni računi dok je najreakcionarniji deo buržoazije dočekao svojih pet minuta postavivši se u službu okupatora. Jugoslovenska vojska je bila pregažena i okupacija je bila potpuna u roku od 11 dana. Delovi buržoazije svih nacionalnosti oformljavaju svoje vojne jedinice, koje se direktno ili indirektno stavljaju pod komandu okupatorske vojske i pakao etnickog čišćenja ponovo započinje. Lokalne buržoazije, videvši da je projekat građanske Jugoslavije potonuo, pokušavaju da ustoliče svoje nacionalne državice pod okupatorskim silama. Pod pokroviteljstvom nemačkih i italijanskih fašista, u Hrvatskoj se ustoličio marionetski ustaški režim koji počinje da sprovodi genocid nad jevrejima, Romima, Srbima i hrvatskim komunistima. U Srbiji, vlada Milana Nedića i vojne formacije Dimitrija Ljotića pod izgovorom “spasavanja nacije” pomažu nacistima i otvoreno učestvuju u genocidu dok se deo oficirske kaste odlučuje na formiranje zasebnog pokreta - tzv. “Ravnogorski pokret”, koji je navodno trebalo da predstavlja oružanu snagu “antifašističkog” dela srpske buržoazije, monarhije i srpske izbegličke vlade u Londonu. Ostale nacionalnosti takođe dobijaju sopstvene naoružane pro-fašističke formacije kao što su muslimanska milicija u Bosni ili balisti na Kosovu.

Jedinu alternativu ovom ludilu predstavljao je partizanski pokret pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije. Radnički pokret je imao duboke korene na Balkanu. I pored pretežno seoskog stanovništva, mlada radnička klasa,  koja se razvijala po gradovima, ubrzo je početkom veka oformila svoje socijaldemokratske partije prateći progresivne tokove sa zapada. Oktobarska revolucija u Rusiji imala je veliki odjek među radnicima, omladinom i seoskim masama Balkana. Brz ekonomski napredak u periodu između dva rata, agrarna reforma i širok društveni i kulturni progres Sovjetskog Saveza, uprkos staljinističkoj degeneraciji, promovisao je model planske privrede kao privlačnu alternativu kapitalističkoj depresiji za izlazak iz feudalne zaostalosti. Nakon  prvog svetskog rata, Komunistička patija doživljava nagli porast članstva. 1920. godine, Partija je imala 60 000 članova i na izborima te godine osvaja treće mesto sa 12% glasova. Međutim, u periodu represije koji je usledio, Partija je bila primorana da funkcioniše ilegalno, njeni članovi su bili proganjani, vođstvo zatvarano, likvidirano ili u izbeglištvu. Nije samo pritisak jugoslovenske vladajuće klase menjao lice Partije. Jačanje privilegovanog birokratskog sloja u Moskvi tokom dvadesetih i tridesetih, oličeno u liku Josifa Staljina, pretvorilo je Treću internacionalu i sve sekcije u njoj u poslušne izvršioce naredbi. Nije postojala jasna politička linija. Umesto unapređivanja radničkih revolucija u svakoj od zemalja, nacionalne partije služile su za manipulisanje u skladu sa interesima spoljne politike staljinističke birokratije i u interesu “izgradnje socijalizma” u jednoj jedinoj državi - Sovjetskom Savezu. Jugoslovenska partija nije izbegla proces političke degeneracije sa čestim čistkama i gubitkom unutrašnje demokratije. 1937. godine, po diktatu Moskve, celokupan centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije bio je počišćen. Sam Josip Broz je došao na vrh partije u jednoj od takvih staljinističkih čistki nakon ubistva dotadašnjeg lidera Milana Gorkića. No, uprkos svemu, Partija je uspela da očuva kadrove i dobro razgranatu podzemnu mrežu i dočeka početak okupacije sa oko 12 000 članova i oko 30 000 mladih komunista organizovanih u okviru SKOJ-a.

Oružane jedinice su organizovane ubrzo nakon invazije. Međutim, uprkos raspoloženju među članstvom, čekalo se sa pokretanjem otvorene borbe. Moskva je Titu i partizanima dodelila ulogu male gerilske vojske organizovane da bi ometala fašističku armiju u njenom napredovanju a ne da bi sprovodila oslobodilačku borbu, a kamoli revoluciju. Staljin je još uvek imao pakt sa Hitlerom i tražio je način da izbegne neizbežno - nemački napad. Tek nakon invazije na Sovjetski Savez, Staljin daje zeleno svetlo za lasniranje otvorene borbe. Ali kakve? U skladu sa tadašnjom orijentacijom Komunističke internacionale, forsirala se politika narodnih frontova - tj. podržavanja i zajedničkog delovanja sa “progresivnim” delovima buržoazije. Šta je ovakva politika značila konkretno na primeru Jugoslavije? Partizani su na terenu trebalo da deluju sa četničkim formacijama Draže Mihajlovića i zajedno sa njima sprovode “nacionalno oslobodilačku” borbu. “Nacionalno oslobođenje” u ovom kontekstu značilo je jednostavno izbacivanje okupatora, koje nije podrazumevalo nikakvu promenu u društveno-ekonomskim odnosima u zemlji. Moskva je tokom čitavog rata zvanično priznavala izbegličku vladu u Londonu i Krunu kao legitimne predstavnike jugoslovenskog stanovništva. Radio Moskva dodeljivala je sve partizanske podvige četnicima u skladu sa orijentacijom saveznika koji su priznavali četnike kao oficijalni antifašistički pokret u Jugoslaviji. Četnici su uživali političku, finansijsku i logističku podršku Vašingtona, Londona i Moskve. Sovjetski Savez je sve do 1944. godine odbijao da pruži materijalnu pomoć partizanskim jedinicama. Svetski imperijalizam, sovjetska birokratija i vrhuška Komunističke partije Jugoslavije imali su prećutan dogovor. Nakon oslobođenja, dvorska svita je trebala da se vrati u zemlju i nastavi posao po starom dok bi Moskva i Tito bili sasvim zadovoljni jačim uticajem Komunističke partije u okviru jugoslovenskog buržoaskog parlamenta. Međutim svi su prevideli najznačajnijeg igrača u jednačini - jugoslovenskih masa.

Partizanski pokret se pokazao izuzetno popularnim. Zagovarajući nacionalnu ravnopravnost i eksploatišući rasprostranjeni antifašizam, partizanske jedinice su poput magneta privlačile seosko stanovništvo, posebno omladinu. Krajem 1942. godine,  partizanska vojska već je brojala 150 000 ljudi. Godinu dana kasnije, taj broj se udvostručio, dok se do kraja rata pod oružjem nalazilo 800 000 ljudi! Partizani su prerasli u masovni socijalni pokret. Stotine hiljada obespravljenih, posle decenija diktature, konačno su stekli utisak da mogu nešto da promene svojim rukama. Sa ovakvim pritiskom odozdo, neizbežno se menja i politička linija partijskog vođstva.

 

Nacionalno oslobođenje ili revolucija?

Sitnim koracima, borba za "nacionalno oslobođenje" prerasta u socijalnu revoluciju. Oslanjajući se na masovni pokret iza sebe, partijsko rukovodstvo počinje da se oseća dovoljno snažnim da se osamostali od diktata Moskve. U skladu sa generalnom orijentacijom ujedinjenog fronta, partija na oslobođenim teritorijama umesto radničkih i seoskih sovjeta kao novih organa vlasti, uspostavljenih po klasnom kriterijumu, formira "antifašističke komitete" u koje su mogli ulaziti i predstavnici predratnih buržoaskih partija. Međutim, ispostavilo se da Tito traži fantomske saveznike u vidu "progresivne buržoazije" koja bi bila spremna da vodi odlučnu borbu protiv okupatora. Oni koji su imali račune u stranim bankama odavno su pobegli, oni koji su ostali pak radije su se oslanjali na nemačku vojsku koja im je, ma koliko represivna bila, osiguravala kontinuitet vlasničkih odnosa u zemlji, nego na komunističku gerilu. AVNOJ je tako u vakuumu, bez pravog učestvovanja buržoazije u paralelnim strukturama vlasti koje su se razvijale, imao čist put da u roku od par meseci raščisti sa srednjevekovnim reliktima i postigne ono što buržoazija putem parlamentarne demokratije nije mogla decenijama. Jugoslavija se u novembru 1943. proglašava za republiku. Za to vreme na oslobođenim teritorijama oduzima se i nacionalizuje imovina "saradnika okupatora" - što je u praksi značilo eksproprijaciju lokalnih kapitalista i kulaka. Fabrike se stavljaju pod kontrolu radničkih komiteta koji počinju da proizvode za front. Žene se masovno uključuju u politički život i učestvuju u borbama. Oformljavaju se prve škole u kojima se narod opismenjava. Železnička i poštanska mreža se uspostavljaju na oslobođenim teritorijama. Nacionalne manjine po prvi put dobijaju priliku da se na ravnopravnim osnovama uključe u politički život. Jedini način efektivne borbe protiv fašista bilo je široko učešće masa, a njihova mobilizacija bila je uslovljena nizom socijalnih reformi. Suprotno popularnom mišljenju, Moskva nije blagonakolno gledala na ovakve poteze Tita i partizana. Staljin je iznad svega želeo da očuva koaliciju sa Britanijom i Amerikom i uveri ih da nema nameru da širi socijalističku revoluciju izvan Rusije. U pismu upućenom Titu 1942. Kominterna mu zamera sledeće: "Zašto ste kreirali, na primer, zasebnu 'proletersku brigadu'? U sadašnjem trenutku glavna dužnost jeste da se objedine sve antifašističke tendencije". Taktika Moskve pokazala se kao debakl na terenu i siguran put u propast. Saradnja sa četnicima pokazala se nemogućom. Četnička vojska bila je dezorganizovana i pasivna. Još od novembra 1941, četnici su organizovali oružane akcije protiv partizana. General Mihajlović precenio je odlučnost srpske buržoazije da se suprotstavi Nemcima. U nedostatku oslonca na određeni sloj u jugoslovenskom drustvu četnici su bili osuđeni na propast. Jedino na šta su četnici mogli da računaju jeste kretenizam i nazadnost srpskog seljaka-domaćina i uski sloj kulaka. Međutim, sa širokim socijalnim pokretom koji je zahvatio selo, to je bila mršava baza. Do 1943, većina četničkih akcija bila je usmerena na eliminaciju partizana i etničko čišćenje nesrpskog stanovništva u mešovitim područjima. Razdeljeni na gomilu frakcija, bez centralizovane strukture, četnici su zapali u toliku degeneraciju da je svetska buržoazija bila primorana da ih napusti i počne da podržava jedinu vojsku koja se efektivno suprotstavljala fašistima. Do dan danas ova činjenica stoji kao so na rani desnog krila srpske buržoazije čiji ideolozi ovaj istorijski potez tumače uglavnom kroz razne teorije zavere. Istina je pak mnogo jednostavnija; suočen sa napašću fašizma, imperijalizam je napustio svoju srpsku "braću" pošto su ona postala potpuno neupotrebljiva i pragmatično je podržao prirodne neprijatelje.


"Jugoslovenstvo" ili radnički internacionalizam?

Partizani su postali sila koja se nije mogla ignorisati. I pored staljinističkog vođstva, oni su najprogresivniji fenomen ikad rođen na ovim prostorima i deo baštine svetskog radničkog pokreta. Po prvi put u istoriji,  u središtu Balkana se pojavio pokret koji je objedinjavao sve nacionalnosti i religije i nezaustavljivo vukao društvo napred.

Nakon završetka rata, Tito se našao pred istorijskom odlukom. U Potsdamu 1945, potvrđen je dogovor Staljina, Ruzvelta i Čerčila da se Jugoslavija podeli  "fifti-fifti". I dalje slepo prateći staljinističku školu "narodnog fronta", Komunistička partija uzima predstavnike buržoazije za rukav i dovlači ih u tzv. Tito-Subašić vladu. Takav balans snaga nije bio moguć pred silovitim naletom naoružanih radnika i seljaka koji su, okuraženi pobedom nad fašizmom, osećali da je zemlja u njihovim rukama. Komunistička partija nacionalizuje većinu industrija i uspostavlja monopol nad spoljnom trgovinom i time sahranjuje kapitalizam u Jugoslaviji. Slične stvari se dešavaju i u okruženju. U Abaniji, partizanski pokret sličan jugoslovenskom pravi revoluciju. U Bugarskoj, Crvena armija i lokalne snage otpora preuzimaju kontrolu. U Grčkoj i Italiji, masovni naoružani komunistički pokreti su na ivici osvajanja vlasti. Krahom balkanskih buržoazija potencijalno se stvaraju uslovi za topljenje uskih balkanskih granica i formiranje socijalističke federacije. Ovo je bila zdravorazumska i realna opcija koju je jugoslovensko vođstvo ozbiljno razmatralo i započelo pregovore sa Georgijem Dimitrovim i Enverom Hodžom. Međutim, poslednja stvar koju je Moskva želela jeste serija revolucija i stvaranje Socijalističke Federacije Balkana, kao alternative "kolevci socijalizma".

Sa zahuktavanjem "hladnog rata" i ofanzivom imperijalizma na svetskoj sceni, Crvena armija biva prinuđena da odgovori i neplanirano sprovede do kraja nacionalizaciju imovine u zemljama Istočne Evrope načinivši od njih svoje satelite. Jugoslovensko vođstvo, videvši kako se Staljin odnosi prema zemljama u njegovoj sferi interesa, odlučuje da se, oslanjajući se na naoružane mase i,  delimično, svetski imperijalizam, izvuče iz čeljusti Sovjetskog Saveza i započne "nezavisni" kurs. Grčka i Italija su pak iskakale izvan jasno povučene linije koja je okupljala zemlje Istočne Evrope obećane Staljinu na konferencijama na Jalti i Potsdamu. Samim tim, njihova sudbina bila je zapečaćena. Prateći katastrofalne savete Moskve, italijanski komunisti se razoružavaju i predaju vlast buržoaziji, dok grčki drugovi u početku čine isto, da bi zatim napravili ultra-levi prelom i započeli ustanak. Tito u ovoj situaciji zatvara granicu sa Grčkom i odbija da pomogne pro-sovjetski orijentisanim grčkim partizanima. Albanija i Bugarska, pod pritiskom Moskve, prekidaju sve odnose sa Jugoslavijom, samim tim sve komunističke partije u regionu se okreću stvaranju socijalizma u svom dvorištu. U takvom rasporedu snaga, Tito se okreće građenju "jugoslovenskog puta ka socijalizmu" - tzv. samoupravljanju.


Izgradnja "socijalizma u jednoj državi"

Zadržavanjem revolucije u "jugoslovenskim" okvirima, Tito u suštini pravi kompromis i odlučuje da ostvari projekat koji buržoazija nikad nije uspela. Nova država trebalo je da se bazira na "jugoslovenstvu", tj. stvaranju nove jugoslovenske nacije kao alternative etničkoj mržnji i podeljenosti. Dugo vremena činilo se da je Tito u tome i uspeo. Nova Jugoslavija bila je suštinski drugačija društvena formacija od prethodne: ukidanje tržišta, planska ekonomija, eksproprijacija privatne svojine i monopol nad spoljnom trgovinom stvorili su osnov za najdinamičniji ekonomski napredak u istoriji Balkana. Međutim, ta država je bila deformisana u startu, u smislu da nije uspostavljena direktna radnička demokratija, već su se planske odluke donosile na osnovu procene komunističke birokratije iza zatvorenih vrata. Istorija je pokazala da su mogućnosti ekonomskog napretka na ovakvim principima ograničeni. Usled nemogućnosti slobodnog protoka informacija i odlučivanja, posle nekog vremena javljaju se problemi neefikasnosti u proizvodnji i alokaciji. Sve do kasnih sedamdesetih, ovakav okvir uspevao je da unapređuje proizvodne snage u srcu Balkana. I pored mnoštva zloupotreba, promašenih birokratskih investicija i nedostatka istinske radničke demokratije, "socijalistička država" Jugoslavija je u svoje prve tri decenije postizala impresivan ekonomski rast, sprovodila ubrzanu industrijalizaciju i postizala najbržu stopu urbanizacije stanovništva u istoriji. Stvaran progres nije se pak oličavao u pukom statističkom rastu nacionalnog proizvoda, već u načinu na koji je taj proizvod raspoređivan. Jugoslovensko stanovnistvo uživalo je u visok stepen socijalne zaštite, kvaliteta školstva i prava na radnom mestu. Planski razvoj omogućio je i posvećivanje posebne pažnje najnerazvijenijim delovima zemlje poput Kosova, Makedonije i Crne Gore,  čija su društva u roku od par godina napravila skok iz feudalnih, patrijarhalnih,  plemenskih zajednica u urbanizovani proleterijat. Dometi podruštvljavanja sredstava za proizvodnju i planske privrede ostaju jasni kada se tadašnja Jugoslavija uporedi sa razvojem balkanskih zemalja koje su ostale zatočene u kapitalističkim društvenim formacijama pod pro-fašističkim režimima poput Grčke ili Turske.

Komunistička partija uživala je podršku velike većine građana i, bez brige za svoj položaj, bila je u prilici da omogući određeni nivo slobode govora i izražavanja koji nije bio uobičajen u zemljama Istočnog bloka. Kulturni život je procvetao oslobađajuci se od dogme real-socijalizma, a različite nacionalne manjine, koje kroz istoriju nisu imale priliku za autonomni izražaj (poput Albanaca na Kosovu, Makedonaca i muslimanskih Slovena u Bosni), dobijaju priliku da upražnjavaju kulturnu i versku autonomiju. U ovakvoj atmosferi opšteg progresa, nacija kao politička kategorija gubi svaki smisao u svakodnevnom životu. Migracije radnika iz jedne republike u drugu i mešoviti brakovi postaju standard. Na popisu 1981. godine oko 5% stanovnistva izjašnjavalo se kao "jugoslovensko". Jugoslovenska nacija, činilo se, bila je čvrsto uspostavljena kao temelj zajedničke države.

U početnom periodu posle rata, povlašćeni sloj nije toliko dolazio do izražaja. Četrdesetih i pedesetih, privilegije partijske birokratije nisu bile bile toliko očigledne u skladu sa opštom nerazvijenošću ekonomije. Najviše što je partijski funkcioner mogao da izvuče iz svog položaja četrdesetih i pedesetih bio je privatni vozač, malo bolji stambeni prostor i letovanje na jadranskoj obali. Osim toga, u dobrom delu partije dugo nakon rata se i dalje održavao kolektivistički duh razvijen za vreme revolucije. Većina "običnih" članova partije koji su izneli revoluciju na svojim plećima gnušala se se bilo kakvih privilegija i gajila je moralni prezir prema bilo kakvoj zloupotrebi položaja. Lično bogaćenje smatralo se sramotnim. Međutim, etički principi i moral su jedno, a materijalna realnost drugo; kako su se razvijale proizvodne snage, tako je i rasla osnova za privilegije gornjih partijskih činovnika i već u šezdesetim godinama birokratski pritisak počeo je da guši dalje napredovanje jugoslovenske privrede. Onemogućavajući ispravnu alokaciju i distribuciju zasnovanu na realnim potrebama, birokratski sloj postaje svojevrsni poklopac koji je svojim zloupotrebama i rastućim privilegijama sprečavao zdrav razvoj. Krajem šezdesetih postaje jasno da put ka socijalizmu nije baš tako osiguran i primećuje se da nešto nije u redu. Kao i uvek, studenti su društveni sloj koji prvi odslikava unutrašnja komešanja u društvu i studentske demonstracije 1968. bile su prvi krik protiv ovakvog uređenja. Parole protiv "crvene buržoazije" i pozivi na vraćanje istinskom marksizmu jasno su odslikavali nezadovoljstvo stanovništva tendencijama raslojavanja društva.


"Tržišni socijalizam"

Suočena sa narastajućim kontradikcijama unutar zemlje, vladajuća birokratija se umesto vraćanja korenima marksizma i uspostavljanja radničke demokratije okreće, za nju naravno privlačnijoj, opciji liberalizacije ekonomskog života. U nedostatku jasnog političkog kursa, nezavisna pozicija u odnosu na Sovjetski Savez približava titostičku birokratiju imperijalizmu.

Jugoslovenska partija je pre bilo koje istočnoevropske nomenklature uspostavila veze sa imperijalističkim finansijskim organizacijama, poput MMF-a. Če Gevara u svom dnevniku, pri prolazu kroz Jugoslaviju šezdesetih, primećuje kako se domaće kompanije utrkuju na domaćem tržištu u poziciji za sirovine i plasiranje proizvoda. Pokušavajući da suzbiju neefikasnost, nizom reformi tokom šezdesetih i konačno novim ustavom 1974, vrši se liberalizacija spoljne trgovine, tržišta rada i centralizovanog plana. Sve, naravno, pod ogrtačem "samoupravljanja" - tj. davanja većih prava odlučivanja radnicima. Nominalno postojeći samoupravni radnički komiteti pri fabrikama bili su lak plen manipulisanja narastajuće direktorske tehnokratije i liberalizacija je pružila do tada neviđene mogućnosti za korupciju i lično bogaćenje. Decentralizacija političkog i ekonomskog života išla je do tih granica da je svaki deo, sada već rascepkanih preduzeća, mogao slobodno da konkuriše za kredite na inostranim tržištima kapitala. Rukovodstvo MMF-a dobijalo je nervne slomove u pokušaju lociranja odgovornosti za silne kredite. U ovakvoj konstelaciji, logično raste rivalitet između lokalnih republičkih birokratija koje nastoje da se što više osamostale u pregovorima sa imperijalističkim institucijama i zadrže što veći deo republičkog proizvoda u sopstvenom dvorištu.

Ulaskom u osamdesete, trgovinski deficit i inflacija počinju da kidaju već prenapregnute ekonomske odnose. U pokušaju da smanji deficit i odgovori na potraživanja spoljnog duga čije rate polako ali sigurno počinju da nadolaze, vlada biva primorana da radikalno smanji opštu potrošnju i počinje da sprovodi prve restrikcione programe MMF-a. Ekonomski najnazadnije republike prve su osetile posledice ovakve politike. Politika ravnomernog razvoja dolazi u pitanje. Radnička klasa Kosova i Makedonije, a zatim i ostalih republika, počinje da oseća "reforme" na sopstvenim leđima. Nacija kao politički faktor se ponovo vraća na scenu, a birokratski aparat pod pritiskom odozdo počinje da biva sve nemilosrdniji. 1981. godine, suočen sa masovnim protestima albanske većine na Kosovu, Beograd pravi čistku u lokalnim organima i nemilosrdno rastura proteste u surovoj kampanji neviđenoj još od Rankovićevih dana. Na Kosovu započinje talas migracije, što srpkog, što albanskog stanovnistva, koje, suočeno sa narastajućim ekonomskim problemima, nezaposlenošću i političkim pritiskom, odlazi u Srbiju ili Zapadnu Evropu. Beogradska birokratija koristi iseljavanje srpskog stanovništva u medijskoj kampanji protiv albanskog življa u kojoj se, izbegavajući prepoznavanje pravih uzroka krize, celokupna krivica svaljuje na albanski separatizam.

Dodatna destabilizacija došla je u vidu smrti Josipa Broza Tita. Decenijama, Tito je vladao u klasičnom bonapartističkom stilu oslanjajući se u kritičnim trenucima na različite klase unutar jugoslovenskog društva i različite republičke birokratije uspevajući da održi relativan ekvilibrijum.

Pod njegovim apsolutnim autoritetom i okriljem jugoslovenstva skrivali i smirivali su se klasni sukobi i interesi lokalnih birokratija. Svi uslovi za konačnu eksploziju silnih kontradikcija, koje su se decenijama nagomilavale, bili su konačno tu osamdesetih. Nakon četiri decenije relativne stabilnosti jugoslovensko društvo ponovo ulazi u revolucionarnu fazu.


Koreni današnjeg nacionalizma

Od 1982. životni standard počinje strmoglavo da pada i pred kraj decenije pada 40 procenata, time dolazeći na nivo iz sredine šezdesetih. Jugoslovenska radnička klasa odgovara na pritiske i srozavanje životnog standarda serijom štrajkova osamdesetih. U prvih devet meseci 1987. preko hiljadu štrajkova bilo je organizovano širom zemlje u kojima je učestvovalo oko 150 000 radnika svih nacionalnosti. 1989, broj radnika u štrajku narastao je na 900 000! Jugoslovenska radnička klasa našla se još jednom na istorijskoj prekretnici - ili će napraviti političku revoluciju i, razbijajući parazitski birokratski sloj, omogućiti dalji razvoj i zadržati sva dostignuća jugoslovenske revolucije, ili će biti razbijena i uvučena u masovno krvoproliće i kapitalizam.

Osamdesete su definitivno godine u kojima je Partija konačno "izgubila nevinost". Razlike u životnom standardu običnog radnika i partijskog rukovodstva i menadžerske tehnokratije postale su drastične. Vremenom, aspiracije otuđenog birokratskog sloja postajale su veće. Titioistička kasta je razvila unutrašnju kulturu i sistem vrednosti kojim je imitirala vladajuće klase zapadnih zemalja. Veliki broj pripadnika ovog sloja već je imao dobro uspostavljene veze sa različitim mentorima na zapadu i strane bankovne račune na kojima su gomilali pare stečene zloupotrebom položaja i privilegija koje im je sistem omogućavao. Birokratija postaje, u suštini, prenosni mehanizam preko kojeg svetski imperijalizam vrši pritisak na jugoslovensku radničku klasu. Radnička klasa gubi iluzije i masovno napušta Komunističku partiju, a već 1985. izračunato je da je tek svaki jedanaesti polu-kvalifikovani radnik član partije, a među kvalifikovanim radnicima svaki peti. Do 1987. samo 30% partije i 8% centralnog komiteta partije činili su radnici. Sa druge strane, oko 95% direktora i 77% inteligencije bili su članovi partije. Obični ljudi počinju da gledaju na partiju kao na mesto za karijeriste i rukovodioce, a ne politički instrument kroz koji mase mogu da se izraze. Staljinistička oligarhija, suočena sa opštim nezadovoljstvom, biva primorana da pokaže svoje pravo lice, koristeći policiju i organizujući medijske hajke protiv radnika i nacionalnih manjina - u početku uglavnom protiv albanskog stanovništva na Kosovu.

Međutim, izvan partije nije bilo puno mogućnosti za organizovano izražavanje. Tradicija nezavisnog sindikalnog organizovaja praktično nije postojala od četrdesetih. Staljinistička doktrina užasavala se svake vrste radničkog organizovanja nezavisno od oficijalnih državnih struktura. Uloga sindikata u jugoslovenskom "socijalizmu" svela se na organizovanje kulturnih manifestacija, godišnjih odmora i deljenja zimnice. Čitave generacije radnika odrasle su bez ikakvog iskustva sindikalne borbe. Ovako "naivna" radnička klasa, sa niskim stepenom klasne svesti, bila je relativno lak plen.

U početku, ovi protesti su imali spontan progresivni karakter. Iako su se glavni zahtevi uglavnom zadržavali u čisto ekonomskoj sferi - povećanja plata ili boljih uslova rada -politički sadržaj protesta bio je gotovo instinktivno pro-jugoslovenski i anti-birokratski, sa zahtevima za poštovanjem samoupravnih prava radnika. Radnici svih nacionalnosti marširali su zajedno pod Titovim slikama i jugoslovenskim zastavama. Užasnuta pokretom masa, birokratska kasta u svim republikama nije imala drugog izbora nego da proba da zajaše već pokrenute talase nezadovoljstva i pokuša da ih usmeri u svoju korist, ubacujući među nezadovoljne mase bacil nacionalizma. Konstruišući međuetničke incidente i koristeći medijsku propagandu za širenje šovinizma, republičke birokratije desetkuju pokret, cepajući ga po nacionalnim linijama. Ubacujući nacionalizam u jednačinu, vladajuće birokratije spasavaju sopstvene glave u predrevolucionarnoj situaciji. Odjednom krivci za nezaposlenost i opadanje standarda u Srbiji nisu debeloguzani u Savezu komunista Srbije, već Hrvati i "Šiptari". Sličan scenario odigravao se u svakoj od republika, gde su uvek ulogu odgovornih za probleme preuzimali ljudi drugih nacionalnosti. Republički vlastodršci lako se oslobađaju "jugoslovenstva" i započinju nacionalne histerije i napuštanje zajedničke države koja polako tone. Imperijalizam, naravno,  oduševljeno podržava i ohrabruje ovakve tendecije u Savezu komunista. Svaka republička birokratija imala je po neku zapadnu buržoaziju kao anđela zaštitnika.

Kada se oduzme čitav bljutavi kolorit nacionalizma, harizmatičnih vođa, religije, odbeglih generala, Vatikana, etničkog čišćenja, mudžahedina, ustaštva, veliko-srpstva, mafije i teorija zavere - raspad Jugoslavije i ratovi koji su usledili svode se na jednu bazičnu društveno-ekonomsku transformaciju. Kolektivno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i planska privreda jednostavno su postali preuski okvir za dalje zadovoljavanje narastajućih apetita birokratske kaste. Decenijama imitirajući vladajuće klase razvijenih zapadnih zemalja, suočeni sa stagnirajućom planskom privredom, deo birokratije odlučuje da napusti "ideale" i sama postane vladajuća klasa u sopstvenim republikama. Milošević, Tuđman i kompanija bili su samo politički predstavnici ovog ambicioznog sloja, njihov odraz u vrhu Komunističke partije. Ljudi koji će napraviti politički puč u sopstvenim republikama, čistkama se rešiti tereta starih titiostičkih kadrova koji su još uvek gajili iluzije o "jugoslovenstvu" i nepoverenje prema Zapadu i započeti plovidbu ka obećanoj zemlji kapitalizma.

Svaka kontra-revolucija je krvava, a jugoslovenska nije bila izuzetak. Vladajuće klase u nastajanju morale su da izvrše prvobitnu akumulaciju i razdele sfere uticaja gangsterskim metodama, ali iznad svega - morale da unište ideju "jugoslovenstva". Stravični zločini počinjeni u proteklih deset godina na prostoru bivše SFRJ nisu nikako slučajnost ili puki hir monstruoznih umova. Krv je morala biti prolivena da bi se uništila i poslednja nada da je zajednički život moguć. I tako danas, kada postavite pitanje običnom radnom čoveku u bilo kojoj od bivših republika šta misli o Jugoslaviji, odgovoriće da je to lepa, ali nemoguća ideja. Velika država sa planskom ekonomijom u srcu Balkana posle raspada Sovjetskog Saveza bila je trn u oku imperijalizma. Nacionalizam je bio savršeno oružje za njeno rasturanje i sahranjivanje svih dometa partizanske socijalne revolucije. Jugoslavija je morala biti razapeta. Njeno stanovništvo je moralo biti kažnjeno za jeres koji je počinilo pre pedeset godina kada se usudilo da ukine kapitalizam i pokuša da preuzme sudbinu u svoje ruke. Primer je morao biti stravičan kako bi se svi ostali narodi na Blakanu i širom sveta jednom za svagda uverili da je socijalizam "nemoguć".

I, ako malo bolje razmislimo, mi im dajemo za pravo. Socijalizam i nije bilo moguće izgraditi u jednoj državi. Kao marksisti, mi bismo svojim životima branili zajedničku jugoslovensku državu sa planskom ekonomijom od simultanog napada lokalne birokratije i imperijalizma, ali samo kao povoljniju startnu poziciju za uspostavljanje šire Balkanske Socijalističke Federacije i dalje svetske revolucije. To je jedini način koji bi onemogućio degeneraciju revolucije i stvaranje povlašćenog sloja koji bi se kasnije pokazao kao grobar revolucije. Naravno, naša dužnost je da uvek branimo bivšu Jugoslaviju od napada i klevetanja nacionalista i pro-kapitalističkih snaga, no u isto vreme ne smemo pasti u zamku i praviti fetiš od te nacionalne države, jer na kraju dana Jugoslavija je bila upravo to - još jedna nacionalna država. Istina, ta država je neizrecivo progresivnija pojava od današnjih patuljastih, polukolonijalnih državica rođenih u krvi etničkog divljanja. Kada stvari gledamo u ovom svetlu, procesi koji su se dešavali krajem prošlog veka postaju znatno jasniji: jugoslovenski nacionalizam, taj jedinstveni samoupravni "put ka socijalizmu" koji nas je činio tako ponosnim pred svetom, jednostavno je zamenjen lokalnim nacionalnim putevima ka kapitalizmu. Za mentalni sklop lokalnih birokrata i radnika sa slabijom klasnom svešću, nekako je normalno bilo da se u kratkom roku prešaltuju i počnu da viču "Srbija" ili "Hrvatska" ili bilo šta, umesto "Jugoslavija" i osećaju se ponosnim Makedoncima i Slovencima, umesto Jugoslovenima. Albancima, Romima, Rumunima, Slovacima i ostalima je ionako oduvek bilo pomalo apsurdno da sebe smatraju "južnim Slovenima".

Danas, nakon 15 godina, "balkanizacija Balkana" još uvek nije završena. Možda bi imperijalizam u ovom trenutku i hteo da "stabilizuje" ovo područje, ali prekasno - Pandorina kutija je otvorena. Usitnjavanje i krvoproliće neće prestati dokle god se radnička klasa Balkana potpuno ne otcepi od pro-kapitalističkih nacionalnih partija i ne izgradi svoju partiju koja neće prepoznavati granice. Partizanski pokret je prevelik istorijski putokaz, koji je nemoguće još dugo gurati pod tepih i skrivati od novih generacija. Neumitno je da će radnička klasa sa tako bogatim istorijskim nasleđem ponovo otkriti svoju istoriju i započeti novu borbu. Ovaj put, pak iza sebe imamo jasnu pouku: ne "bratstvu i jedinstvu" - da radničkom internacionalizmu. Ono što nas povezuje i što nas stavlja na istu stranu nije slovensko, već socijalno poreklo.

U budućoj borbi ljude delimo samo na osnovu jednog jedinog parametra - da li su radnici ili kapitalisti, druge pojedinosti nas jednostavno ne interesuju.