Kako se godina bliži kraju, želeli bismo se prisetiti hiljada istinskih komunista koji su stradali u Staljinovim logorima, masakrirani samo zato što su branili ideje Lenjina i Trockog. Stari boljševici, poput Zinovjeva, Kamenjeva i Buharina, bili su naterani da priznaju zločine koje nisu počinili. Ove poznate žrtve samo su vrh ledenog brega. Hiljade trockista istrebljenih u brutalnim koncentracionim logorima su zaboravljene. Bili su hrabri i prkosni do kraja. Ono što ih je razlikovalo od ostalih je to što ih Staljinovi agenti nisu mogli naterati da priznaju lažne zločine, tako da im nikad nije bilo suđeno, već su samo hladnokrvno streljani i zakopani u pustarama.

Tekst je objavljen u decembru 2004.

Prošlo je 68 godina od Staljinove zloglasne čistke 1936 . Poznatim stari boljševicima poput Zinovjeva, Kamenjeva i Buharina bilo je smešteno i bili su naterani da priznaju zločine koje nisu počinili. Ali ove poznate žrtve su samo vrh ledenog brega. Hiljade trockista istrebljenih u brutalnim koncentracionim logorima u udaljenim krajevima Rusije su zaboravljene.

Bili su hrabri i prkosni do kraja. Čak su organizovali i neverovatan štrajk glađu u raštrkanim logorima što je nateralo vlasti na ustupke, s početkom 27. oktobra 1936. Razlika između trockista i ostalih bila je u tome što Staljinovi agenti nisu mogli da ih nateraju da priznaju lažne zločine. Znali su da je samo priznanje dovoljno kako bi pogubljenje izgledalo legalno, tako da nikad nisu bili odvedeni na suđenje, već su samo hladnokrvno streljani i zakopani u pustarama.

Članak koji sledi sastoji se od isečaka uzetih iz svedočanstva očevica te herojske, tragične priče opozicionara, koja se prvi put pojavila u oktobarskom/novembarskom izdanju časopisa „Socijalističeski nestnik“ (Socijalistički glasnik), koji je pripadao menjševičkoj emigraciji. Potpisan je samo sa MB.

Tokom sredine i kraja tridesetih godina, trockisti su činili prilično raštrkanu grupu u Vorkuti; jedan deo njih zadržao je stari naziv boljševici-lenjinisti. Bilo ih je skoro 500 u rudniku, blizu 1.000 u logoru Uhta-Pečora, a ukupno oko Pečora distriktasigurno nekoliko hiljada.

Ortodoksni trockisti su bili odlučni u želji da ostanu verni do kraja svojoj platformi i vođama. 1927, nakon rezolucija 15. kongresa partije, bili su isključeni iz nje, i u isti mah, uhapšeni. Od tada, iako su bili u zatvoru, nastavili su smatrati sebe komunistima, a Staljina i njegove pristalice zvali su aparatčicima. Bili su okarakterisani kao otpadnici od komunizma.

Među tim „trockistima“, bilo je takođe i ljudi koji nikada nisu formalno pripadali Komunističkoj partiji, niti su se priključili Levoj opoziciji, ali su vezali svoju sudbinu za nju do samog kraja – čak i kad je borba Opozicije bila najteža.

Dolazak u Vorkutu

Pored ovih istinskih trockista, u logorima Vorkute i na drugim mestima bilo je više od 100.000 zatvorenika, članova partije i omladinaca, koji su simpatisali Levu opoziciju različitim periodima i zbog različitih razloga (od kojih su očigledno glavni bili represija, nezaposlenost, proganjanje, isključenje iz škola i univerziteta, itd.), te bili naterani da se „odreknu svojih grešaka“ i povuku iz Opozicije.

Ortodoksni trockisti stiglu su u rudnik tokom leta 1936. i živeli nabijeni u dve velike barake. Kategorički su odbijali da rade u jamama; radili su samo na površini i svega osam sati, a ne deset ili dvanaest kao što su propisi zahtevali i ostali zatvorenici činili. Radili su to svojevoljno, neorganizovano, otvoreno prkoseći pravilima logora. Ionako su već bili odslužili 10 godina u deportaciji.

U početku, bili su slani u političku izolaciju, a zatim izgnani u Sojovku. Na posletku, stigli su u Vorkutu. Trockisti su činili jedinu grupu političkih zatvorenika koji su otvoreno kritikovali Staljinovu generalnu liniju i pružali organizovan otpor tamničarima.

U svakom slučaju, bilo je značajnih razlika unutar ove grupe. Neki su smatrali sebe sledbenicima Timotija Sapronova (bivšeg sekretara Vrhovnog sovjeta), i insistirali na tome da budu nazivani sapronovistima ili demokratskim centralistima. Tvrdili su da su više levo od trockista i smatrali su da je staljinistička diktatura do kraja dvadesetih godinaveć bila dostigla nivo buržoaske degeneracije, i da je otopljavanje odnosa između Hitlera i Staljina veoma moguće. Uprkos tome, s početkom rata, „sapronovisti“ su se zalagali za odbranu Sovjetskog Saveza.

Među „trockistima“ su takođe bili i pristalice „desnog krila“ boljševičke partije, to jest Rikova i Buharina, kao i pristalice Šljapnikova i njegove „Radničke opozicije“.

Međutim, velika većina je bila sačinjena od istinskih trockista, sledbenika Lava Davidoviča Trockog.

Uprkos njihovim razlikama, sve ove grupe u rudniku su živele u prilično prijateljskim međusobnim odnosima pod zajedničkim nazivom: „trockisti“. Njihove vođe bili su Sokrates Gevorkian, Vladimir Ivanov, Melnais, V.V. Kosjor i Trockijev bivši sekretar, Poznjanski.

Geovrkian je bio miran čovek, veoma staložen, razuman, pronicljiv. Govorio je bez žurbe, promišljajući svoje reči, bez afekta i teatralnih pokreta. Do svog hapšenja, radio je kao stručnjak za Rusku asocijaciju centara za naučna istraživanja Instituta za humanistiku. Bio je Jermen, i u to vreme je imao barem 40 godina. Njegov mlađi brat bio je zatvoren zajedno s njim.

Melnais, Letonac, bio je mlađi od Gevorkiana. Nakon pšto je služio kao član Centralnog komiteta Mladih komunista, studirao je na Fakultetu za fiziku i matematiku pri Mokkovskom univerzitetu, gde je 1925-’27 predvodio veoma značajnu grupu opozicionih studenata (njeih nekoliko stotina).

Krajem 1927. Melanis je postao jedan od prvih članova Opozicije sa univerziteta koji je bio uhapšen…

Melnais je ostao zatvoren do daljnjeg. U političkoj izolaciji i u egzilu, proveo je mnogo vremena radeći na ekonomskim problema, i ubrzo je postao eminentan i talentovan ekonomista.

Vesti o nameštenim suđenjima stižu do logora

Vladimir Ivanov bio je srdačan čovek, okruglog i punog lica uspešnog trgovca, sa velikim crnim brkovima, i inteligentnim sivim očima. Uprkos tome što je imao pedeset godina, u njemu se mogla osetiti jaka volja i medveđa snaga. Kao stari boljševik i član Centralnog komiteta, do svog hapšenja je upravljao Kineskom istočnom železnicom. On, kao i njegova supruga, je pripadao grupi „demokratskih centralista“ i bio je pristalica Sapronova. Kada je petnaesti kongres odlučio da je nemoguće pripadati i Opoziciji i partiji, Ivanov je napustio redove Opozicije, ali to ga nije spasilo, uhapšen je nakon atentata na Kirova.

Kosjor je bio sredovečan čovek, veoma nizak (skoro patuljak), sa velikom glavom. Pre hapšenja, bio je na vodećem mestu u upravi naftne industrije. Njegov brat, Stanislas Kosjor, je tada bio u Politbirou i istovremeno sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Ukrajine. (Kasnije ga je Staljin likvidirao. Njegov slučaj je pomenuo Hruščov u svom izveštaju na dvadesetom kongresu.)

Poznjanski, zgodan, dobro građen čovek između trideset pet i trideset osam godina života, bio je vrlo zainteresovan za muziku i šah. Trockijev drugi sekretar, Grigorjev, bio je takođe u Pečori.

U jesen 1936, ubrzo nakon nameštenih suđenja protiv vođa Leve opozicije, Zinovjev, Kamenjev i ostali, kao i cela grupa ortodoksnih trockista u rudniku se skupila kako bi razmenili mišljenja.

Otvarajući sastanak, Gevorkian se obratio prisutnima. „Drugovi! Pre početka sastanka, molim vas da odamo počast sećanju na naše drugove, učitelje i vođe koji su umrli kao mučenici u rukama staljinističkih izdajnika revolucije.“

Čitav skup je stao na noge. Tada, kratkim i vrlo izražajnim govorom, Gevorkian je objasnio kako jeneophodno ispitati i razrešiti ključni problem – šta treba da se radi i kako treba da se ponašaju nadalje.

„Sada je očigledno da je grupa staljinističkih avanturista završila svoj kontrarevolucionarni puč u našoj zemlji. Sva progresivna dostignuća naše revolucije su u opasnosti. Nad našom zemljom se nije nadvio sumrak, već gluva noć. Nijedan Kavanjak nije prolio toliko radničke krvi kao Staljin.

Fizički uništavajući sve opozicione grupe unutar partije, on priželjkuje potpunu ličnu diktaturu. Partija i čitav narod su podvrgnuti nadzoru i prekom sudu od strane policijskog aparata. Predviđanja i najveći strahovi Leve opozicije su se u potpunosti obistinili. Nacija nepovratno klizi ka termidorskoj močvari. To je trijumf centrističkih, sitnoburžoaskih snaga, kojima je Staljin tumač, glasnogovornik i apostol.

Nikakav kompromis nije moguć sa staljinističkim izdajnicima i dželatima revolucije. Ostavši proleterski revolucionari do samog kraja, ne treba da imamo nikakve iluzije o sudbini koja nas čeka. Pre nego što nas pak uništi, Staljin će pokušati da nas ponizi što više može. Bacajući političke zatvorenike zajedno sa običnim kriminalcima, on se trudi da nas raštrka među njima i da ih okrene protiv nas. Ostalo nam je samo jedno oružje u ovoj neravnopravnoj borbi: štrajk glađu. Sa grupom drugova, već smo sastavili listu naših zahteva o kojima su mnogi od vas već obavešteni. Dakle, sada predlažem da prodiskutujemo o njima i da donesemo odluku.“

Sastanak je trajao kratko vreme; pitanje o štrajku glađu i o konkretnim zahtevima je među trockistima već nekoliko meseci bilo predmet diskusije. Neke trockističke grupe u drugim logorima (Stanica Usa, Čib-Ju, Kočmes, itd.) su već bile diskutovale o tome i složile su se da podrže zahteve i učestvuju u štrajku glađu. Ove zahteve su prisutni jednoglasno prihvatili. Zahtevi su bili sledeći:

1. Povlečanje ilegalne odluke NKVD o prebacivanju svih trockista iz administrativnih logora u koncentracione logore. Stvarima koje se tiču političke opozicije režimu ne smeju suditi specijalni NKVD tribunali, već javni sudski skupovi.

2. Radni dan u logoru ne sme biti duži od osam sati.

3. Porcije hrane zatvorenika ne smeju zavisiti od njihove radne norme. Bonus u gotovini treba biti motivacija za proizvodnju, a ne hrana.

4. Odvajanje, na poslu kao i u barakama, političkih zatvorenika od običnih kriminalaca.

5. Stari, bolesni i žene moraju biti sklonjeni iz polarnih logora u logore u kojima su klimatski uslovi pogodniji.

Tokom sastanka je bilo preporučeno da bolesni, invalidi i stari ne treba da učestvuju u štrajku glađu, međutim, svi oni su energično odbili ovaj predlog.

Tri nedelje kasnije, 27. oktobra 1936, masovni štrajk glađu političkih zatvorenika je počeo, štrajk bez presedana i modela u uslovima sovjetskih logora. Ujutru, nakon signala za buđenje, u skoro svakoj baraci, zatvorenici su proglasili da su u štrajku. Barake koje su okupirali trockisti su u celini učestvovale u pokretu. Čak su i pomoćnici oficira štrajkovali. Blizu 1.000 zatvorenika, od kojih je polovina radila u rudniku, učestvovalo je u ovoj tragediji, koja je trajala preko četiri meseca.

Tokom prva dva dana, štrajkači su ostajali na svojim uobičajenim mestima. Onda je logorska administracija pokušala da ih izoluje od ostalih zatvorenika, zabrinuta da drugi ne krenu njihovim primerom. U tundri, 40 kilometara od rudnika, na obalama reke Sir-Jaga, bile su primitivne, polusrušene barake koje su se prethodno koristile tokom preliminarnog kopanja rudnika. Ove barake su u velikoj žurbidovedene u funkcionalno stanje, a lokalno stanovništvo jebilo pozvano da svojim irvasimatu prevoze štrajkače, gde ih je ubrzo bilo oko 600. Ostali su dovedeni nedaleko od Čib-Jua.

Nakon izolacije štrajkača, GPU je preuzeo mere kojima bi sprečio širenje pokreta po zemlji i njegovog uticaja izvan granica. Zatvorenicima je ukinuto pravo da kontaktiraju svoje porodice, plaćeni radnici logora su izgubili odmore i pravo na odlazak. Bilo je i pokušaja da se drugi zatvorenici okrenu protiv štrajkača.

Na kraju prvog meseca štrajka, jedan od učesnika štrajka umro je od iscrpljenosti, još dvojica su umrla tokom trećeg meseca. Istog tog meseca, dva štrajkača, koji nisu bili ortodoksni trockisti, su dobrovoljno odustala od štrajka. Na kraju, samo nekoliko dana pre kraja štrajka, još jedan štrajkač je umro.

Počevši krajem oktobra 1936, štrajk glađu je trajao 132 dana, završivši se u martu 1937. Kulminirao je potpunom pobedom štrajkača koji su dobili radiogram iz središta NKVD, koji je govorio sledeće: „Javite štrajkačima glađu iz rudnika Vorkute da će svi njihovi zahtevi biti ispunjeni.“

Trockisti su vraćeni u rudnik, dobili su hranu namenjenu za bolesne, i posle nekog vremena su se vratili na posao, ali samo izvan jama, a neki od njih su radili u kancelariji direktora rudnika, kao plaćeni radnici, knjigovođe, ekonomisti, itd. Radni dani im nisu prelazili osam sati, porcije hrane im nisu zavisile od produktivnosti.

Ipak, malo po malo, interesovanje ostalih zatvorenika za štrajkače je splasnulo. Pažnja svih je sada bila usmerena na novo suđenje u Moskvi, koje je prenošeno preko radija, a uz to, novi zatvorenici su počeli pristizati krajem juna. Njihove priče su opisivale masovna hapšenja, histeriju, pogubljenja bez suđenja iza zidova NKVD, i to po čitavoj zemlji. Na početku, niko nije želeo da poveruje u to, posebno zbog toga što su novopridošlice govorile nevoljno i enigmatično. Malo po malo, veze između njih su postale čvršće i razgovori iskreniji. Istim intenzitetom, novi zatvorenici su pristizali iz Rusije, stari prijatelji i poznanici su se ponovo nalazili, više nije bilo moguće ne verovati u te priče.

Pogubljenja u tundri

Uprkos ovim očiglednim činjenicama, određen broj zatvorenika je nestrpljivo čekao jesen 1937. i dvadesetu godišnjicu Oktobarske revolucije; nadali su se da će za ovu priliku, kao i 1927, vlada izdati amnestiju za veliki broj ljudi, pre svega što je nedavnousvojenveoma obećavajući „staljinistički ustav“. Međutim, jesen je donela gorko razočaranje.

Okrutan režim u logorima je naprasno postao gori. Narednici i njihovi pomoćnici u održavanju reda – obični kriminalci – primali su nova naređenja od direktora logora, naoružali su se palicama i bez milosti tukli zatvorenike. Stražari i osmatrači blizu baraka su mučili zatvorenike. Kako bi se zabavili tokom noći, pucali su na one koji su išli do toaleta, ili bi naređivali zatvorenicima da leže na stomacima, goli, satima na snegu. Uskoro je bilo masovnih hapšenja. Skoro svake noće, agenti GPU bi se pojavljivali u barakama, prozivali određena imena i odvodili prozvane.

Određeni trockisti, uključujući Vladimira Ivanova, Kosjora i Trockijevog sina, Sergeja Sedova, skromnog i dopadljivog mladića, koji je tvrdoglavo odbio da sledi svog oca u egzil 1928, odvedeni su specijalnim konvojem u Moskvu. Možemo samo poverovati da Staljin nije bio zadovoljan njihovim pukim proterivanjem u tundru; njegova sadistička priroda je bila žedna ne samo krvi, on je želeo da ih ponizi i muči preko svake mere, prisiljavajući ih na lažna priznanja.

Krajem jeseni, oko 1.200 zarvorenika se našlo u staroj ciglani; barem polovina njih bili su trockisti. Bili su smešteni u četiri barake i dobijali su svega 400 grama hleba svaki dan, i to ne svaki dan. Barake su bile ograđene žičanom ogradom. Gotovo 100 sveže regrutovanih stražara, opremljenih automatima, čuvalo je zatvorenike dan i noć.

Zatvorenici su bili uhapšeni kod rudnika, u Usi i drugim obližnjim logorima, i odvedeni u staru ciglanu. Oni uhapšeni u udaljenijim logorima – u Pečori, Ižmi, Kožmi, Čib-Juu, itd, bili su držali u blizini Čib-Jua.

Neki zatvorenici, smešteni u barakana kod ciglane, su cele zime 1937-1938. gladovali i čekali odluku o svojoj sudbini. Konačno, u martu, tri NKVD oficira sa Kašketinom na čelu, stiglo je avionom iz Moskve u Vorkutu. Došli su u ciglanu da ispitaju zatvorenike. Trideset do četrdeset je bilo prozivano svakog dana, površno ispitivano pet do deset minuta svaki, uz grubo vređanje i teranje da slušaju zlobne uvrede i psovke. Neki su bili pozdravljeni udarcima u lice; poručnik Kašketin lično je nekoliko puta prebio jednog od njih, starog boljševika Virapa Virapova, nekadašnjeg člana Centralnog komiteta Jermenije.

Krajem marta, lista od dvadeset pet ljudi je objavljena, među njima su bili Gevorkian, Virapov, Slavin, itd. Svako je dobio kilogram hleba i naređenje da se pripremi za novi konvoj. Nakon srdačnog oproštaja od prijatelja, napustili su barake, i konvoj se pokrenuto. Petnaest ili dvadeset minuta kasnije, ne mnogo daleko, oko pola kilometra uz strmu obalu Gornje Vorkute, iznenadan plotun je odjeknuo, praćen izolovanim i raštrkanim pucnjevima, a zatim se sve ponovo utišalo. Svima je bilo jasno u kakav konvoj su zatvorenici bili poslati.

Dva dana kasnije, bila je nova prozivka, ovog puta sa četrdeset imena. Još jednom su dobili porciju hleba. Neki se od iscrpljenosti nisu mogli pomerati, njima je obećana vožnja kolicima. Zadržavajući vazduh, zavorenici koji su ostali u barakama su slušali krckanje snega pod stopalima konvoja koji se udaljavao. Dugo vremena nije bilo nikakvog zvuka, ali svi su oprezno slušali. Skoro čitav sat je prošao ovako. Onda, ponovo, pucnjevi su odjeknula u tundri; ovoga puta su bili mnogo više udaljeni, iz pravca uske pruge koja je prolazila tri kilometra od ciglane. Drugi „konvoj“ je definitivno ubedio one koji su ostali da su bili osuđeni bez prava na pomilovane.

Pogubljenja u tundri trajala su čitavog aprila i deo maja. Obično na svaka dva ili tri dana, trideset do četrdeset zatvorenika bilo je prozvano. Važno je primetiti da su svaki put bili uključenii neki obični kriminalci, recidivisti. Kako bi terorisali zatvorenike, GPU je s vremena na vreme javno objavljivao preko lokalnog radija liste streljanih. Prenosi su obično ovako počinjali: „Zbog kontrarevolucionarne agitacije, sabotaže, pljačke u logorima i pokušaja bežanja, sledeći ljudi bili su streljani...“ a zatim je sledila lista imena političkih zatvorenika pomešanih sa nekim običnim kriminalcima.

Prkosni do kraja

Jedanput, grupa od skoro stotinu ljudi, sastavljena uglavnom od trockista, odvedena je na streljanje. Dok su odlazili, osuđeni su pevali „Internacionalu“, a pratili su ih glasovi stotina zatvorenika koji su ostali u kampu.

Početkom maja, grupa žena bila je streljana. Među njima su bile ukrajinska komunistkinja Čumskaja, žena I.N. Smirnova, boljševika od 1898. i bišveg narodnog komesara (njegova ćerka,Olga, mlada devojka, apolitična i strastvena za muzikom, bila je streljana godinu ranije u Moskvi), supruge Kosjora, Melnaisa, itd. Jedna od tih žena morala je hodati na štakama. U to vreme, supruga pogubljenog zatvorenika bila je automatski pod pretnjom smrtne kazne, a kada su u pitanju bili poznati članovi Leve opozicije, ovo se primenjivalo i na decu stariju od 12 godina.

U maju, kada je jedva stotinu zatvorenika ostalo, pogubljenja su prestala. Dve nedelje su prošle tiho, a onda su zatvorenici odvedeni u rudnik. Tamo su saznali da je Ježov bio smenjen, a da je njegovo mesto zauzeo Berija...