Kao što se i moglo pretpostaviti, prvi čovek je rekao sudbonosno 'da'. Parlamentarni izbori su faktički raspisani. Ostaje samo da Narodna skupština Republike Srbije usvoji ostavku predsednika Vlade Republike Srbije, pa da predsednik Republike Srbije raspusti Narodnu skupštinu Republike Srbije i raspiše vanredne izbore za narodne poslanike. E onda će i formalna strana, ta puka formalnost, biti ispoštovana. Onaj najbitniji uslov je već ispunjen, prvi je dao svoj blagoslov.

Ministar Radulović, osetivši gibanja u Vladi, hitro podnosi ostavku jedan dan pre no što će, na mig prvog potpredsednika, ostavku podneti svi članovi Vlade. Ovo verovatno kao 'moralni šamar', sa jedne strane, sindikatima koji ne dozvoliše da ih g. Vučić, posredstvom g. Radulovića, reformiše, a sa druge strane, g. Vučiću za nedoslednost u sprovođenju reformi i političarenju pred parlamentarne izbore, koji su se već osećali u vazduhu. Ministar Radulović, sad već bivši ministar bivše Vlade, u celokupnoj ovoj zbrci najmanje je bitan. On će iz fotelje ministarske uskočiti ponovo u neku 'stečajnu' direktorsku fotelju nekog od 'javnih gubitaša' kako bi nastavio sa sprovođenjem politike rasturanja javnog sektora.

Kako kaže g. Vučić, Vlada je pala. Pala je filmski, saplevši se o sopstvenu nogu. Međutim, da li je padom Vlade pala i politika Vlade? Pa ako je po g. Vučiću, nije. Ne samo da ona nije pala već je ta politika do te mere potrebna našem društvu, rekao bi g. Vučić, da joj je potreban 'čist mandat'. Čist mandat podrazumeva, verujem, osvajanje natpolovične većine izašlih birača na najavljenim martovskim parlamentarnim izborma, ili blizu natpolovične većine kako bi kasnijom podelom mandata SNS, sa svojim trabantima[1], zadobio na upravljanje više od 125 poslaničkih mandata. Čist mandat – čista Vlada – čista egzekucija.

Dželati, dakle, izlaze na izbore i od radništva će zahtevati da mu daju političku moć ['čist' politički mandat], kako bi mogli da ih opare sumporom, rastopljenim olovom i vrelim uljem i smolom, pa da im počupaju ruke i noge, onako kako su dželati s početka XVII veka kaznili Fransoa Ravajaka.[2] A ko su dželati radničke klase? To su bezizostavno svi oni političari koji, na ma koji način, podržavaju i promovišu antiradničke reforme.

Radništvo je pokazalo snagu okupivši se u demonstracijama protiv antiradničke reforme radnog zakonodavstva. Ohrabrujuće je to da se u ovim demonstracijama nezadovoljstva, pa makar i na najnižen nivou bez konkretnog političkog programa, organizovalo više od pola miliona radnika. To je zaista vrlo dobra osnova za dalje delovanje i političko organizovanje radništva.

Slaba izlaznost na izborima je karta na koju ovaj put igraju g. Vučić i njegova kamarila. Ukoliko oni i zadobiju 'čist mandat', to ne treba da obeshrabri radništvo – jer to bi u tom slučaju bilo samo odraz fleksibilnosti kompradorskog izbornog sistema.[3]