Od kada su ruske trupe na granici sa Ukrajinom i od kada su krenula ratnohuškačka prepucavanja između Bajdena i Putina, uz povremena dobacivanja Zelenskog, delovalo je da se radi o klasičnoj predstavi svojstvenoj teritorijama sa zamrznutim konfliktima, koja bi se  razrešila sitnim ustupcima jednoj ili drugoj strani i u kojoj bi svi značajniji činioci sebe predstavljali kao pobednike, dok bi se u najgorem slučaju završila vojnom intervencijom na spornom delu teritorijie. Ipak, razvoj događaja je otišao preko očekivanijih scenarija. Pred našim očima se odvija konflikt sa ozbiljnim potencijalom da dodatno destabilizuje već poprilično klimav evropski kapitalizam.

Rat u Ukrajini Otvaranje pandorine kutije 
 Foto: AP Photo/Alexander Zemlianichenko Jr.

Putinov režim se u ovoj situaciji postavio kao akter koji vuče inicijativu. Njegov potez pomeranja ruske vojske na granicu sa Ukrajinom, delovao je kao klasično zveckanje oružjem zarad pritiska na ukrajinske prozapadne vlasti kako bi nametnuo veći uticaj ruskog režima na Kijev i umanjio uticaj zapadnog kapitalizma, posebno američkog. Rušenjem proruskog režima 2014, Rusija je izgubila deo svoje regionalne dominacije i sad kada je i sam Putinov režim u sve većoj krizi, cilj mu je da povrati svoj uticaj u regionu i da skrene pažnju svog stanovništva sa krize u samoj Rusiji. Operacija na istoku Ukrajine delovala je dovoljna za neke sitne poene u tom smeru. Ali skorašnji napadi izvedeni na nivou cele Ukrajine govore da širenje svoje sfere uticaja na istok Ukrajine očigledno nije dovoljno za potrebe ruskog kapitalizma.

Putin očigledno računa na nezainteresovanost ukrajinskih masa da brane evromajdanski režim koji ih je izneverio, te ovu celu operaciju napada na Ukrajinu predstavlja kao „denacifikaciju“, gde navodno pre svega cilja na destabilizaciju evromajdanskog režima i uklanjanje ukrajinskih neonacista koji su u savezu sa trenutnim ukrajinskim režimom. Ovo naravno nije nikakva antifašistička operacija, jer Putin je godinama u samoj Rusiji dopuštao nacističkim organizacijama da deluju i iživljavaju se nad levičarskim aktivistima i nacionalnim manjinama, sve dok mu je to bilo u interesu. Kada ih je iskoristio, onda se obračunao i sa njima da mu ne bi remetili vladavinu. Retorika o „denacifikaciji“ ima dva cilja: da dobije podršku u Rusiji u vezi ove vojne intervencije u Ukrajini, predstavljajući je pre svega kao borbu protiv fašizma, te da osigura ukrajinskom narodu da ovo nije rat Rusije protiv Ukrajine, niti rat Rusa protiv Ukrajinaca, nego svojevrsno „oslobađanje“ Ukrajine od nacista.

Naravno, ovakav tip „oslobođenja“, uz propratne bombe, ugrožavanje civilnog stanovništva i običnih  ukrajinskih regruta koji ni ne žele rat, ne može nikako biti ravnodušno dočekano od strane Ukrajinaca, koliko god oni bili nezainteresovani za odbranu režima Zelenskog. Da se u Ukrajini i uspostavi proruski, ili pak prema Rusiji „neutralniji“ režim, ako on ne razvije ukrajinsku privredu, što je praktično nemoguć zadatak zbog svetske krize kapitalizma, taj novi režim bi bio još omraženiji nego prethodna proruska vlada Viktora Janukoviča, jer bi bio nametnut oružjem. To dugoročno rizikuje da kao reakciju u narednom koraku dovede na vlast još reakcionarniji režim od trenutnog evromajdanskog.

Iako je direktna invazija Ukrajine delovala malo verovatno, kapitalistički režimi u krizi poput Putinovog, skloni su povlačenju rizičnih poteza. Rat je samo nastavak tržišne utakmice među nacionalnim vladajućim klasama koristeći nasilna sredstva kada metode mirne tržišne konkurencije i trgovinski ratovi nisu dovoljni da razreše krizu kapitalizma. U Komunističkom manifestu Marks je sumirao:

„Čime buržoazija savlađuje krize? S jedne strane, prisilnim uništavanjem mase proizvodnih snaga; s druge strane, osvajanjem novih tržišta i temeljitom eksploatacijom starih tržišta. Dakle, čime? Time što priprema svestranije i silnije krize, a smanjuje sredstva za sprečavanje kriza.“

Čak i da kratkoročno Putinov režim ostvari pobedu u Ukrajini i proširi svoj uticaj uspostavljanjem režima naklonjenijeg Rusiji, dugoročno on rizikuje stvaranje nepremostive provalije između Ukrajine i Rusije. U slučaju stvaranja tako dubokog rascepa između dve nacije, Rusija bi morala bukvalno držati Ukrajinu pod okupacijom kako bi održala svoju sferu uticaja. Ovo je malo verovatno, jer bi je okupacija koštala više nego što bi Moskva mogla dobiti od nje. Ako pak to ne bi uradila, pitanje je vremena kada bi morala prepustiti vlast reakcionarnijem režimu od evromajdanskog. Takav režim bio bi spreman na dodatno zatezanje ekonomske krize koja bi kratkoročno išla u prilog samo SAD.

SAD dugo finansira ukrajinski režim iz sopstvenih interesa, a kroz njega i ukrajinske neonacističke jedinice. Remećenjem ukrajinsko-ruskih odnosa, Vašington ne pogađa samo svog „neprijatelja“ Rusiju, već pogoršava i odnose Rusije i Evropske unije. Odnos EU i Rusije svakako nije prijateljski, ali SAD takođe ne odgovara to što Evropska unija nastoji da bude što nezavisnija od američkog kapitalizma. Kakav god da je odnos Evropske unije i Rusije, EU je sankcijama iz perioda evromajdana više naštetila sebi, nego što je naterala Rusiju na popuštanje i Putin je potpuno svestan toga. EU je sa jedne strane vrlo zavisan od ruskog jeftinog gasa, a sa druge strane izvoz na rusko tržište jeste vrlo potreban EU, posebno u ovom momentu svetske krize kapitalizma. Evropskoj uniji sankcije u Rusiji dakle nimalo ne odgovaraju, a još manje im odgovara prekid dotoka gasa.

Rat u Ukrajini Otvaranje pandorine kutije 
 Red vozila na putu za izlazak iz Kijeva
Foto: Pierre Crom/Getty Images

Akter koji bi sigurno bio spreman na dodatno remećenje dotoka gasa u EU iz Rusije jeste upravo još reakcionarnija frakcija ukrajinske proamerički orijentisane vladajuće klase koja potencijalno može doći na vlast kao nusproizvod ruske intervencije. Naravno, SAD bi to odgovaralo, jer bi prekid dotoka gasa iz Rusije naterao Evropsku uniju na uvoz gasa od SAD i njenih partnera, ali po višoj ceni. Taj novi rast cene energenata, povrh već visoke inflacije u EU, kao i zakidanje profita Rusiji zbog prekida izvoza gasa, rizikovao bi da dodatno destabilizuje ceo evropski kapitalizam, a kriza takvih razmera otvara prostor intenzifikaciji klasne borbe i ubrzavanju procesa njegovog rušenja. 

I dok se imperijalističke sile bore oko uticaja, kao i uvek u takvim slučajevima, radni narod je onaj koji prvi umire i koji najviše snosi posledice rata. Dok kapitalisti otvaraju pandorine kutije da vide šta će u njima naći, prokletstvo koje izlazi iz njih pogađa pre svega radni narod – u ovom slučaju radni narod Ukrajine, Donjecka i Luganska. Mi odbijamo da biramo strane u ovom ratu! Ono što je sigurno za obe strane je da radni narod ne želi ovaj rat, a kamoli da se vladajuće klase velikih sila prepucavaju preko njihovih leđa zarad sopstvene preraspodele plena. Zadatak komunista u Rusiji, Ukrajini i širom planete jeste da ustanu protiv ovog reakcionarnog rata i pozovu na solidarnost dva naroda koja su živela zajedno u miru u decenjiama tokom kojih je kapitalizam bio ukinut u ovom delu sveta. Kapitalizam je ono što je dovelo do ovakvog stanja i u Ukrajini, i u Rusiji, i na globalnom nivou, te u krajnjoj liniji, borba protiv ovog rata mora biti borba protiv kapitalizma.

Ne ratu među narodima, ne miru među klasama!

Dole rat, dole kapitalizam!