„Štrajkovaćemo: zbog autobusa spremnih za deponiju, zbog života dostojnog životinje, zbog spavaonica sa krevetnim stenicama, zbog kontaminirane hrane, prekomernih sati, zbog buđenja u nepristojno vreme, zbog plata koje nikada ne dobijemo, zbog neplaćenog [socijalnog] osiguranja, zbog sata koji te trese više od tresenja autobusa, zbog 'snaga projekta', zbog svega toga ćemo protestovati sutra.“ – Izjava Odbora Protesta Naftaša 10.10.2022.

I posle skoro mesec dana, masovni protesti u Iranu ne jenjavaju. U celoj zemlji omladinci su u prvom planu protesta koji su počeli nakon brutalnog ubistva mlade žene kurdskog porekla. Svaki dan hiljade ljudi izađu na ulice, skandirajući „Smrt Diktatorima – i Homeiniju i Šahu“ i „Žena, Sloboda, Život.“ U više od 140 gradova se nastavljaju protesti. Sve više mladih ljudi osećaju da „više ne mogu nazad.“ Iako je režim u međuvremenu počeo da se sve češće oslanja na brutalnu represiju, te da pucaju na demonstrante i da u kurdskim delovima zemlje upotrebljavaju vojnu snagu, omladinci i demonstranti širom zemlje pokazuju inspirišuću hrabrost. Mlade devojke masovno skidaju hidžabe, što je strogo zabranjeno u Iranu, i sve veći delovi radničke klase prete štrajkom. U ponedeljak, 10. oktobra 2022., naftaši u Abadan rafineriji, jednoj od najvećih rafinerija u Iranu, masovno su napustili svoja radna mesta, kao što se može videti na ovom snimku: https://twitter.com/i/status/1579406698514874369-

Okidač ovog štrajka je bio štrajk petrohemijskih radnika u Asalujehu, gde su radnici otišli na štrajk vičući „Smrt Diktatorima“ i „Živeo Iran! Živeli Luri, Turci, Kurdi, Arapi i Bahtiari!“ Ovi štrajkovi su indikator da pokret u Iranu brzo napreduje. Tek masovno učestvovanje radničke klase i povezivanja svih borbi može da pokaže put napred ka generalnom štrajku. Činjenica da sve više studenata i radnika otvoreno traže generalni štrajk, je moćan signal. Štaviše, potonji slogan pokazuje da radnici svesno prevazilaze nacionalne granice, jedan od ključnih oslonaca režima. Sve u svemu, vidimo produbljivanje i širenje pokreta: u jednoj izjavi odbora protesta radnika po ugovoru iz naftnog sektora, koja od ponedeljka ujutro cirkuliše na društvenim medijama, pozivaju na štrajkove širom zemlje rekavši da je „ ovo (..) samo početak našeg puta i nastavićemo naše proteste svakog dana u znak solidarnosti i u skladu sa ljudima iz cele zemlje.“

 309287483 510528103933686 6338244995794110562 n
 Žina Emini, devojka ubijena od iranske religijske policije

Masovno učestvovanje radničke klase kao i zajednička borba svih ugnjetavanih su potrebni za napredovanje protesta. Rasistička nacionalna podela i strogo ugnjetavanje žena u Iranu su stubovi islamskog režima, instrumenti kojima se radnička klasa zbunjuje i huška da se ne bi zajedno borili protiv režima i vladajuće klase. Kao i kod nas na Balkanu, nacionalna podela i huškanje različitih naroda koji žive u Iranu jednih protiv drugih služi samo održavanju kapitalizma. Slogani poput gore navedenih predstavljaju, dakle, masovan napredak i preduslov za masovnu borbu. Čim ugnjetavani shvate da nemaju ništa od međusobnih čarki, i da treba da se okrenu protiv tlačitelja, revolucija postane moguća. Međutim, da bi se mogućnost pretvorila u nužnost, potrebno je svesno povezati sve borbe u jedinstven napad na režim, u obliku generalnog štrajka. Naravno čak i generalni štrajk samo postavlja pitanje moći, nije još rešenje tog pitanja. Za rešenje tog pitanja i za bolje razumevanje trenutnog masovnog pokreta, potrebno je baciti pogled na istoriju poslednje velike revolucije u Iranu, iz koje je izrastao i trenutni režim.

Iran – začeci radničkog organizovanja

Početkom dvadesetog veka, Iran je uglavnom bila zaostala i nerazvijena zemlja. Ušla je u kapitalistički razvoj, kad su velike imperijalističke sile već davno podelile svet prema njihovim interesima. Čak i ulazak u kapitalizam se desio na osnovi dolaska stranog kapitala, pre svega engleskog i ruskog, koji su izgradili naftnu industriju. Takozvana nacionalna buržoazija Irana je već od rođenja bila potpuni sluga stranog kapitala. Dolaskom stranog kapitala počinje i odlazak seljaka u gradove. Već tokom 1910-ih godina, više od 300.000 perzijskih radnika odlaze u Azerbejdžan da rade u naftnoj industriji. U tom kontekstu iranski radnici prvi put stupaju u kontakt sa boljševicima a time i sa idejama naučnog socijalizma. Već tada je prevođen Komunistički manifest. Ideje socijalizma se brzo šire među mladom radničkom klasom u Iranu. Pobeda socijalizma u Rusiji nakon uspešne Oktobarske revolucije je bio svetionik za iranske mase. Iako je Iran još ozbiljno zaostajao za drugim zemljama što se ekonomskog razvoja tiče, 1921. su sindikati u naftnoj industriji već brojali više od 20.000 članova. Iste godine su se sindikati pridružili crvenoj internacionali koja je bila deo Komunističke Internacionale. Poslali su poruku Trockom: „Revolucionarni Ratni Odbor perzijske crvene armije pozdravlja Crvenu Armiju i Crvenu Mornaricu. (..) Živelo bratstvo Crvene armije i mlade perzijske crvene armije.“ Trocki je odgovorio da mu se srce „punilo srećom.“ Valja istaknuti da su iranski socijaldemokrati već 1908. godine na jednom kongresu formulisali teoriju da je Iran već ušao u kapitalizam. Oni su zaključili da iranska buržoazija, kao slaba buržoazija koja služi samo interesima stranog kapitala, nije sposobna da sprovede nacionalnu revoluciju, ni da odigra progresivnu ulogu. Povezana je hiljadama niti sa imperijalistima i zemljovlasnicima. Izbacivanje imperijalizma i rešenje demokratskih zadataka bio je, dakle, zadatak radničke klase.

Iran do predvečerja revolucije

Kapitalistički razvoj u Iranu zauzima stvarni zamah tek posle Drugog svetskog rata. Iranski šah, odnosno dugogodišnji kralj iz dinastije Pahlavi, je posle pokušaja demokratski biranog predsednika Mosadeka da nacionalizuje naftnu industriju, 1953. vojnim pučem uz podršku američke tajne službe vraćen na vlast. Amerikanci su time osigurali pristup nafti i važan strateški položaj u susednoj zemlji Sovjetskog Saveza. Na osnovi posleratnog buma i ulaganja američkog kapitala u naftnu industriju dolazi do brzog uspona iranskog kapitalizma. Dok su Amerikanci pljačkali iranski narod i pokupili profite iz naftne industrije, većina iranskog radništva nije imala ništa od tog brzog rasta. Jaz između vladajuće klase i većine društva se zaoštrio. Kraljevska porodica je boravila u velikim palatama dok je radnička klasa živela u siromaštvu. 1973. godine ukupan rashod najsiromašnijih 50% je bio manji od 17% celog društvenog rashoda, a 1960. je bio još oko 20 %. Šahove agrarne reforme kao i uticaj novih jeftinih roba su donele nove društvene odnose: ruralnim egzodusom siromašnih seljaka je pokrenuo urbanizaciju, brzo postigavši rast od 20 do 50 % u razdoblju između 1950. i kraja 1970-ih godina. I radnička klasa je rasla brzo: više od 40% radnog stanovništva krajem 70-ih spada u kategoriju radničke klase.

Ovo doba, dakle, je bilo vreme masovnog rasta radničke klase. Dok je Iran pre par decenija bio prvenstveno agrarna zemlja, sada fabrike i industrije niču kao gljive. Naftna industrija je masivno napredovala, ali i na selu su se razvijale velike kompanije koje su proizvodile robe za izvoz. Izvoz pistaća na primer, po kome je Iran danas poznat, tek 70-ih godina zaista počinje da se razvija. Na osnovi visoke cene nafte se konsolidovala nova epoha iranskog kapitalizma. No, kao što smo već spomenuli, plodovi rasta nisu išli u prilog širem sloju naroda. Monopolizacija kapitala je bila ogromna - par godina pre revolucije 85% svih fabrika u privatnom vlasništvu i skoro sve privatne farme su bile u rukama oko 1000 kapitalista. Štaviše, šah je vladao gvozdenom rukom – tajna policija, vojska i represivni aparat su redovno progonili opozicionare, Komunistička partija je bila zabranjena i većina članova ili u inostranstvu ili u zatvoru. Dok su bar imali radna mesta i neki regularni prihod, ljudi su bili spremni da prihvaćaju postojeće uslove, iako su sve češće počeli tajno proklinjati šaha.

Globalna recesija i naftni šok 1973. predstavlja nagli prevrat posleratnog reda. Munjevitim rastom inflacije zbog situacije na svetskom tržištu i naleta osiromašenih seljaka stvaraju se ozbiljni problemi za iranski režim. Kapitalizam u zaostaloj zemlji, zavisnoj od stranog kapitala, nema ništa da ponudi masama. Na osnovi tih materijalnih uslova, državni aparat je prinuđen da sve češće i sve brutalnije upotrebljava metode krvave represije, oslanjajući se još više na tajnu policiju, i metode diktature. Svaki štrajk, svaki zahtev radništva je pretio društvenom redu režima.

Prva žrtva inflacije je bila urbana radnička klasa u Teheranu, gde se kirija povećala 300%. Čak i obična srednjoklasna porodica je trošila oko 50 % godišnjeg prihoda na kiriju. Nezaposlenost je eksplodirala. Uprkos ekonomskim teškoćama, šah pokušava da nametne plan o tržišnim reformama. To se odrazilo u sve oštrijem napadu na srednju klasu, posebno na "bazaare", koji su imali važnu ulogu kao trgovci i prodavci na velikim bazarima. Pokušaj daljeg napredovanja reformi je stvorio sve veće sumnje i podele unutar same vladajuće partije. Bliski saradnici šaha su polako izgubili poverenje u njegovu sposobnost da vlada.

Te duboke podele unutar vladajuće klike su otvorile masama mogućnost da se probiju do istorijske scene. Kao što je već Lenjin rekao: rascep u vladajućoj klasi je znak revolucionarne situacije. Kada vladajuće klase više ne mogu da vladaju, i kada potlačene klase više neće trpeti ugnjetavanje, tada se teren sprema za revoluciju. Međutim, kad su prvi masovni protesti izbili krajem 1978. godine, nisu još imali radnički karakter. Aktivirali su se pre svega studenti, "bazaari"* i razni elementi osiromašenih srednjih klasa. Tek kada su se protesti produbljivali  radnička klasa je masovno počela da se bori. Iako na početku dominiraju ekonomski zahtevi, kako je sve više sektora radničke klase ulazilo u borbu, pokret se sve više okretao protiv celog režima i zauzimao politički karakter.

U svim delovima zemlje su radnici izašli na ulice i u štrajk. Svuda su osnivali nove odbore da bi koordinisali sledeće korake. Dok su naftaši vodili pokret, nisu bili jedini koji su se borili: u svim sektorima privrede, od metalnih radnika sve do seljaka izbio je ogroman pokret. Čak i na selu su seljaci-bezemljaši počeli da okupiraju velike posede zemljovlasnika.

Radnici počinju da se organizuju u novonastalim sindikatima. Ovde vidimo lepu pouku dijalektike: katastrofalna ekonomska situacija ima opšti karakter. Međutim, na početku, štrajkovi se dešavaju u izolovanim fabrikama, bez međusobnih veza. Situacija je generalna, opšta, ali samo postoji kao stvar po sebi a ne kao stvar za nas. Tek kada se štrajkovi i borbe povezuju i kada se taj opšti karakter svesno afirmiše ulazimo u stvar za nas. Tek kada se radnici povezuju i stvore sopstvene kanale masovnog organizovanja, koordinacija cele radnička klasa je moguća. Sada je i moguće promeniti situaciju – kroz svesnu akciju radničke klase. Tako se stvar po sebi pretvara u stvar za nas. Kao odgovor na generalnu situaciju, radnici organizuju generalni štrajk.

310080854 1261419591324653 8095468503280697812 n

Do ovog štrajka je došlo u septembru 1978, posle ubijanja demonstranata, kada se metalci u Tabrizu i naftaši u Teheranu pridružuju štrajku. To je kap koja je prelila čašu. 30.000 metalaca ide u štrajk u Isfahanu a u celoj zemlji stotine hiljada radnika štrajkuje.

Štrajk naftaša je režim koštao 50 miliona dolara svaki dan. Generalni štrajk je potpuno onesposobio vladu. Samim štrajkom se postavilo pitanje moći u društvu. Ko zaista ima pravo da vlada? Stari režim, ili mase koje su efektivno držale moć u rukama? U novembru šah pokušava da vlast preda vojnoj vladi, ali ni to nije uspelo. Monarhija je bila na smrtnoj postelji.

Šahova diktatura se raspala kao balon od sapunice. Čak i vojnici su počeli da spuštaju oružje dok su vikali „Mi smo uz narod.“ Ovo je bio konačan udarac, zadnji ekser u kovčeg starog režima. Šah sredinom februara odlazi iz zemlje, par dana posle jedne od najvećih manifestacija u istoriji čovečanstva - više od 3 miliona ljudi je bilo na ulicama.

„Islamska“ revolucija? Revolucija i kontrarevolucija 1979. do 1983.

Dosta analitičara tvrdi da je iranska revolucije 1979. godine bila islamska revolucija. Međutim, kao što smo videli, radnička klasa je vodila revoluciju, i sama je svrgnula šaha i monarhiju. Naravno  tačno jest da je dosta radnika imalo religiozna uverenja, ali revolucija je bila radnička revolucija. Prema jednoj statistici, više od 35% radničkih lidera se izjasnilo ne samo kao levičari nego kao marksisti. Štaviše, radnička klasa je išla mnogo dalje: preuzeli su veliki broj fabrika i industrija u celoj zemlji i na osnovi radničkih saveta (Šora – Savet) su uspostavili klicu radničke moći. Ovaj korak, organizacija radničkih saveta, je ključni korak tokom svake revolucije, jer na osnovi tih saveta vidimo začetak nove vlasti radničke klase. I tokom ruske revolucije masovno organizovanje radnika u savetima (Sovjet) je bilo odlučujući korak ka radničkoj vlasti. 

Homeini i njegovi momci iz klera su zapravo bili predstavnici krvave kontrarevolucije. Oni su zastupali privilegije stare vladajuće klase. Iako su podigli huku i buku protiv američkog imperijalizma, bez ikakvih problema su primili oružje i novac sa zapada, i iz Amerike. Njihov antiimperijalizam je imao čist demagoški, populistički karakter. Kad su imperijalisti shvatili da će šahov režim pasti, očajno su tražili novu političku alternativu, da ne bi došlo do socijalističke revolucije u Iranu – zemlji sa izuzetno važnim strateškim položajem i, pre svega, velikim rezervama nafte. U tom kontekstu su naleteli na jednog opozicionara - u progonstvu u Iraku: Homeinija. Njega su pozvali u Pariz, gde se svaki dan pojavljivao na Bi-Bi-Si-ju i raznim drugim zapadnim medijima. Na konferenciji u Gvadelupu su se velike zapadne sile konačno odlučile za podršku Homeiniju: ideja je bila da se izgradi „zeleni kaiš“ protiv uticaja Sovjetskog Saveza u zemljama poput Avganistana i Pakistana. 2016. godine je istekla oznaka tajnosti sa niza dokumenata koji dalje dokazuju saradnju između Homenija i Kartera, koja se nastavila čak kada je Homeini već bio na vlasti. 

Iako mnogo ljudi danas ukazuje na dugogodišnju aktivnost Homeinija pre revolucije, on je zapravo bio opskuran hodža u progonstvu. Pravi rukovodioci iranske revolucije su bili lideri radničkih štrajkova. Bez štrajka radničke klase, šah nikada ne bi pao. A žarište tih štrajkova je bila industrija nafte, gde je prevladavao uticaj komunizma. Ako posmatramo konkretne klasne snage, zaključak je jasan: iranska revolucija je bila radnička revolucija, preusmeravana u islamsku revoluciju na osnovi zapadnog imperijalizma, koji je hteo da spreči socijalističku revoluciju.

311140423 643619240673955 4367880666911311703 n

Međutim, ovo nije kraj priče: ni vladajuća birokratija u Sovjetskom Savezu nije imala interes da dođe do uspešne socijalističke revolucije u susednoj zemlji. Ona je tada imala liniju „koegzistencije“ sa kapitalizmom. Štaviše, birokrati su smatrali da bi zamenom šaha sa Homeinijem možda došlo do povoljnijeg režima za Sovjetski Savez. Odlučujući faktor je ipak bio drugi: birokrati su se prosto plašili uspešne radničke klase u susednoj zemlji gde bi radnici sami došli na vlast, bez birokrata. Ovo bi poslalo veliki signal širom sveta, i sovjetska radnička klasa bi bila ohrabrena da se buni protiv vladajuće birokratije, koja je imala sve veće privilegije.

Nije, dakle, iznenađenje da se Tudeh partija, birokratizovana iranska komunistička partija pod vođstvom Moskve efektivno suprotstavila socijalističkoj revoluciji, istaknuvši da je tek počela „demokratska revolucija“ i da je potrebno podržavati nacionalnu buržoaziju a ne radničku klasu. Međutim, sama ruska revolucija je pokazala da je u nerazvijenoj zemlji, u doba imperijalizma, nemoguće rešiti sve zadatke buržoaske revolucije bez prelaza demokratske revolucije u socijalističku revoluciju. Februarska revolucija, kao buržoaska revolucija, nije mogla da reši osnovne zadatke, tek Oktobarska revolucija, kao socijalistička revolucija, je mogla da to uradi. Da su Lenjin i Trocki tada podržavali „nacionalnu buržoaziju“ ne bi došlo do uspešne Oktobarske revolucije.

Preusmeravanje Iranske revolucije

Tragedija iranske revolucije je tragedija revolucionarnog rukovodstva. Da je postojala revolucionarna organizacija poput boljševika u Rusiji, bilo bi moguće orijentisati sve snage na preuzimanje vlasti radničkih saveta. Međutim, dok su se radnici organizovali u savetima, ovo je bilo stav Tudeh partije:

„U ovoj fazi, neophodan uslov za revolucionarni razvoj Irana je rušenje starog monarhističkog režima, razbijanje reakcionarne mašinerije vlasti, okončanje vladavine krupnih kapitalista i zemljoposednika i prenos vlasti sa ovih klasa na nacionalne i demokratske  klase i slojeve (..) a takođe i slojeve nacionalne buržoazije, drugim rečima uspostavljanje nacionalne i demokratske republike.“

Ovi zadaci, razbijanje reakcionarne mašinerije vlasti, okončanje vladavine krupnih kapitalista i zemljoposednika je bilo samo moguće na osnovi okončanja kapitalizma pod rukovodstvom radničke klase. Međutim, nije bilo ni reč o okončanju kapitalizma ni o radničkoj klasi nego o „nacionalnoj buržoaziji.“ Ko bi mogao da bude ta nacionalna buržoazija u zemlji poput Irana gde se mali sloj buržuja obogatio ostacima profita koji su zapadni imperijalisti prepustili njima? Prema Tudeh Partiji, ova nacionalna buržoazija je bila klika oko Homeinija, "bazaari" i mule. Umesto klasne perspektive, da ujedine sve potlačene elemente, sve radnike, seljake i siromašne "bazaare" i mule protiv kapitala i protiv velikih mula i velikih trgovaca-"bazaara", oni su podržavali snage krvave kontrarevolucije. Šlag na tortu je bio pristup Tudeh partije prema novim radničkim savetima: oni su pokušavali da ih pretvore u sindikate! U trenutku kada su se razvijali novi kanali vlasti masa, na kojima je bilo moguće temeljiti novu socijalističku državu, komunisti su pokušavali da zaustave inicijativu masa i da se vraćaju na stare sindikate. U ovom kontekstu je bilo potrebno širiti i produbljivati savete, ali komunisti su išli nazad sa reakcionarnim zahtevom. Sve ovo je dalje olakšalo mulama da dobiju veću podršku.

Homeini je svesno iskoristio politiku Tudeh partije i atmosferu u zemlji, pa se nakon dolaska na vlast pažljivo i postepeno okreće protiv revolucije. Demagoškim izjavama preuzimao je levu, antiimperijalističku retoriku. Pažljivo se okrenuo prvo protiv nacionalnih manjina: ovde se vidi i važnost nacionalnog pitanja. Bez progresivnog rešenja nacionalnog pitanja nije moguće uspešno sprovesti revoluciju.  Počeo je sa Turkmenima, posle toga sa Arapima a onda sa Kurdima.

Homeini je vrlo brzo preuzeo i anti američke slogane. I epizoda oko opsade američke ambasade u Teheranu 1979. spada u tu kategoriju. Homeini je tu epizodu čak i nazvao „drugom revolucijom“ i koristio je za likvidaciju opozicije. 1980. godine Homeini naređuje da se svi fakulteti moraju zatvoriti na dve godine, da bi iskorenili uticaj levičara. U martu vlast zabranjuje sve štrajkove, i sve otvorenije pokušava da uguši pokret. Sve ovo nije sprečilo radničku klasu, koja je hrabro nastavila da se bori.

Rat sa Irakom

Sadam Husein, koji je tada bio na vlasti u Iraku, je zabrinuto pratio revolucionarne događaje u Iranu. Posebno je pobuna kurdske manjine na zapadu Irana  predstavljala veliku opasnost za njegov režim. I u Iraku živi velika kurdska manjina sa revolucionarnom tradicijom, prelivanje pokreta iz Irana u Irak je čak i počelo. Napad na Iran je predstavljao jedini način da bi još na početku sprečio prelivanje pokreta u njegovu zemlju. I Amerikanci su ga pritisnuli da napadne Iran. Međutim, ovaj rat nije bilo ništa neželjeno za novi iranski režim – naprotiv: ovaj rat je bio najbolja stvar koja je mogla da se desi, iz perspektive novog iranskog režima Homeinija. Rat je uvek prikladan način da se nakon pobuna i protesta opet konsoliduje državni aparat: i u Rusiji 1914. godine, gde je godina počela sa intenziviranjem štrajkova i protesta, ulazak u rat je brzo ugušio pokret. Pod plaštom rata je bilo moguće mobilisati snage države koja se na kraju krajeva oslanja na naročite odrede naoružanih ljudi. Rat nije ništa drugo nego masovna i silna mobilizacije takvih odreda naoružanih ljudi, a u situaciji gde je druga zemlja počela sa bombardovanjem, postoji ozbiljan faktor da se ljudi podrede vojsci. Homeini je sve to dobro znao i iskoristio rat. Homeini je rat čak i nazvao „poklon sa neba“ jer samo na osnovi tog rata je bilo moguće razoružati radničku klasu. Valja istaknuti da su i jugoslovenski birokrati uglavnom ćutali oko pitanja rata sa Iranom, jer je Irak bio važan tržišni i vojni partner Jugoslavije: više hiljada vojnika iz Jugoslavije i Iraka su boravili u dotičnim zemljama.

U sve fabrike su poslali „regrutere“ sa zadatkom da okupljaju ljude za rat. U stvari se radilo o sankcionisanim štrajkbreherima. Ipak nije to bio lak posao: svakog dana je ubijeno više od 300 ljudi. Masovna represija se nastavila dok su mule mobilisale vojni rok. Samo tokom rata su mule uspele da opet uspostavlje snagu državnog aparata. Posle 8 godina rata i više od pola miliona poginulih, kontrarevolucija je bila uspešna. Ali ni taj rat nije bio dovoljan da bi iskorenio nasleđe iranske revolucije: 1988. je formiran „islamski sud“ koji je osudio više hiljada marksista i komunista na smrt, ovo je bio jedan od najvećih antikomunističkih masakara 20. veka. Vidi se, dakle, koliko je bila vredna iranska revolucija. Tek nakon dugogodišnjeg rata, diktature na osnovi tajne policije i masovnih represija, ubistava i užasnog krvoprolića su uspeli da konsoliduju novu vlast. Sve ovo je dokaz koliko je islamski režim zapravo bio slab! Da je radnička klasa imala revolucionarnu organizaciju, sa tačnom analizom stvarnosti, vrlo lako bi uspela da preuzme vlast.

Današnji pokret

Posle gušenja iranske revolucije i pobede kontrarevolucije, iranska radnička klasa je dugo bila pod ogromnim pritiskom. Mule su stvorile diktaturu klera, koji se oslanja na nacionalnu i rodnu podelu radničke klase. Ugnjetavanje žena i maltretiranje od strane moralne policije su osnovni stubovi režima. Iako je često dolazilo do novih talasa protesta u Iranu posle revolucije, radnička klasa tek 2018. opet stupa na istorijskoj sceni. Od masovne pobune omladine 2019. do štrajkova nastavnika i naftaša, sve više slojeva radničke klase se aktiviraju u borbi. Ubistvo Mahse Amini je tačka kulminacije svih tih protesta i potencijalni okidač novog revolucionarnog pokreta u Iranu. Ovde se izražava sav gnev koji se tokom godina razvijao ispod površine. Činjenica da su se u međuvremenu već pridružili radnici i da sada cirkulišu slogani koji se zalažu protiv nacionalne i rodne podele svih demonstranata i za generalni štrajk, ima veliki značaj. Samo na osnovi proširenja protesta na sve slojeve i pre svega na radničku klasu je moguće rušiti režim. U celoj zemlji je taj proces već počeo, radnici i studenti pozivaju na generalni štrajk i studenti iz Isfahana su čak i tražili uspostavljanje masovnih odbora i kanala samoorganizovanja masa.

 311275811 638307134400792 5097677905367779890 n

 Kao i Žina, Hadis Nadžafi postala je simbol otpora protiv
iranskog režima nakon što su je usmrtile snage bezbednosti

Sve ovo ide u ispravnom pravcu, ali iako generalni štrajk uspe da svrgne režim, radnici bi morali da svuda u zemlji organizuju savete i odbore, čime bi se opet pozvali na bogatu revolucionarnu istoriju radničke klase svih nacionalnosti u Iranu. Posle toga će, međutim, biti potrebno orijentisati sve snage na preuzimanje vlasti, radnički saveti bi morali sami da vladaju i da upravljaju proizvodnjom. Za to je potrebna najsvesnija koordinacija pokreta, revolucionarno rukovodstvo, što je falio tokom iranske revolucije.

I ovde na Balkanu vidimo iste strukture protiv kojih se radnici i omladina u Iranu hrabro bore: nacionalnu podelu, ugnjetavanje žena, sve su to stubovi ne samo iranskog režima, nego uopšte stubovi kapitalizma. Buržoaska porodica je osnovna ćelija kapitalizma, u kojoj žena uvek trpi ugnjetavanje. Nacionalna podela služi huškanju i zbunjivanju radničke klase. I kod nas na Balkanu vidimo iste društvene snage protiv kojih se moramo na isti način boriti, kao što to pokazuje hrabra omladina Irana. Svuda na svetu postoji isti problem: kapitalizam. Najbolji način da podržavamo iransku radničku klasu je da stvorimo revolucionarnu organizaciju u svim zemljama, jer samo time imamo šansu da, kada dođe do masovnih pokreta, stvarno rušimo kapitalizam. Nedostatak revolucionarne organizacije je bio tragedija iranske revolucije – neka ne bude naša.

*Napomena: "Bazaari" su bili radnici i trgovci u velikim čaršijama, oni su relikvija starog društvenog reda sa posebnim značajem u Iranu. Nisu bili homogena klasa - dok su neki od njih bili siromašni radnici bliži radničkoj klasi, gornji slojevi su bili bogati trgovci sa dalekosežnim vezama. Njihova ekonomska osnova je bila prekapitalistička trgovina i zanatlijska proizvodnja.