U Srbiji se barem još od decembra prošle godine razvlači priča o uvođenju američkih sankcija kompaniji Naftna industrija Srbije (NIS), čiji je, uprkos njenom imenu, većinski vlasnik ruski Gazprom. Ovaj paket sankcija načelno je vezan za ekonomski pritisak na Rusiju zbog rata u Ukrajini, i nakon meseci odlaganja, sankcije su uvedene pre oko 50 dana i NIS-ova rafinerija u Pančevu je prestala sa radom. Inicijativa je očigledno počela još sa Bajdenovom administricajom, a jedan od razloga njenog razvlačenja bio je dolazak Trampove administracije, koja je morala da odmeri kako će se odnositi prema Rusiji, te kako će se odnositi i prema drugim zemljama, uključujući Srbiju.

Izvor: Reuters

Vučić je promenu struktura u SAD video kao moguću slamku spasa. Nedelju dana pre velikog protesta 15. marta, u diplomatsku posetu mu je došao Donald Tramp Mlađi, kojem je takođe gostovao u podkastu. U toj emisiji, Vučić je tvrdio da se njemu sa masovnim pokretom u Srbiji dešava nešto nalik optužbi protiv Trampa vezano za šestojanuarski Juriš na Kapitol, te da ga napada domaći i strani liberalni establišment. Tramp Mlađi je bio vrlo pristojan prema srpskom predsedniku, ali teško je zamisliti da u odlasku kući nije pomislio da je isti idiot, zbog priča koje je pokušao da proda Amerikancima, kao da su oni tu od juče. Dva meseca nakon toga, Vučić je imao diplomatski skandal u SAD, zbog kojeg se vratio kući, pod izgovorom zdravstvenih problema. Kada je Tramp uvodio carine u svetu, Srbija je dobila neke od najvećih carina u Evropi, što potvrđuje tezu da Trampova administracija nema poverenja u izlapelog predsednika Srbije.

Zašto SAD uvode sankcije rusko-srpsko kompaniji?

Aleksandar Vučić godinama je bazirao svoju politiku na balansiranju između različitih imperijalizama - američkog, kineskog, ruskog, uz evropski kao najdominantniji. Od početka rata u Ukrajini, Zapad vrši pritisak na Srbiju da uvede sankcije Rusiji, ali takođe da smanji priliv kineskih investicija u svoju ekonomiju. Motiv Zapada ima veze sa tim što zbog krize kapitalističkog sistema, ne želi samo da osigura svoje interesne sfere, među kojima je i Srbija, nego da kroz isključenje istočnog imperijalizma dodatno poveća eksploataciju Srbije i učini je još zavisnijom. Srbija je bila plodno za investicije godinama, beležila je jedan od najvećih ekonomskih rastova u Evropi (što nije posebno pohvalno, jer je svega iznosio oko 3% BDP-a, dok se u Evropi mrcvari sa oko 0-1%), te je jedno vreme postojala popustljivost Zapada na Vučićevo balansiranje, od koje je i EU mogao imati koristi, zbog jeftinog ruskog gasa i razvoja infrastrukture od strane Kineza. Danas je tom balansiranju došao kraj.

Izvor: AP Photo/Evan Vucci/AP

Srbija, kao nerazvijena kapitalistička zemlja, zavisna je od imperijalističkih centara, gde su mu oni potrebni za dalje razvijanje ekonomije, pomoću stranih investicija. Režim je oplođivanje stranog kapitala u Srbiji koristio i za lično bogaćenje, gde bi lokalni kapitalisti i vlastodršci se onda kačili i nadovezivali na potrebe ekonomije stranih investitora, i tako stvarali svoj udeo u zavisnoj ekonomiji. Dok je mirna konkurencija nad srpskim tržištem bila na dnevnom redu, pre početka rata u Ukrajini, to je dodatno jačalo položaj Srbije da u konkurenciji velikih sila izvuče više od njih.

Ta politika je i imala smisla. Ali slobodna konkurencija je daleko od jedinog faktora koji određuje ko upravlja nekim tržištem, i u današnjim zategnutim međuimperijalističkim odnosima, nije iznenađujuće da je jedna strana odlučila da pritisne manju državu da joj se ili prikloni, ili snosi posledice neposlušnosti. Mi kao komunisti ni slučajno ne podržavamo američke sankcije ruskim kompanijama, ne zato što smatramo Rusiju ili Kinu bilo kakvim progresivnim silama, nego jer se radi o dodatnom gaženju prava jedne male države da bira sa kim će da posluje i kako. Imperijalizam jeste monopolistički kapitalizam, i on sve manje ostavlja prostor za slobodnom konkurencijom. To su motivi američkih sankcija.

Deo opozicije je licemerno iskoristio ovu priliku da napadne Vučića, govoreći kako je stavljao ruske interese ispred srpskih, time što nije ranije napravio izlaznu strategiju. Ali potpuno zamenaruju američki ekonomski rat, koji je zapravo glavni razlog zašto uopšte mi imamo ovu situaciju! Birajući tako stranu Zapada i podržavajući ograničavanje manevarskog prostora Srbiji, oni samo se prokazuju kao opcije koje hoće da budu još veće sluge zapadnog imperijalizma od Vučića. Njeni istomišljenici, neretko su ne samo kritikovali studente što se ne deklarišu otvoreno na strani EU, nego su čak išli toliko daleko da optužuju studente da su pod uticajem ruskih službi i BIA. Radnička klasa Srbija nema simpatije prema sankcijama, a još manje prema zapadnom imperijalizmu koji od raspada SFRJ dominira svim njenim bivšim republikama.

Propali Vučić

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Sa druge strane, omraženi predsednik Vučić, pokušava sebi da nađe bilo kakvu slamku spasa, ali mu to iznova i iznova to ne ide za rukom. Zbog pada nadstrešnice koja je ubila 16 ljudi i izazvala masovni pokret koji traje duže od godinu dana, i zbog toga što nema pravde za žrtve ni u najavi, te činjenice da režim na pokret odgovara agresijom koja produbljuje političku krizu u Srbiji, Vučić je uspeo da pogazi svoj legitimitet i položaj, koji je imao u značajnom delu srpskog stanovništva.

No moramo se osvrnuti i na činjenicu da u toku pokreta, Evropska unija je ćutala i ‚‚pratila situaciju”, dok su nas maltretirali pripadnici režima. Američki ambasador je pozivao na spuštanje emocija na obe strane, Rusija je otvoreno stajala na stranu Vučića, dok mu je Kina davala tihu podršku. Pošto je Vučić bio pouzdani saradnik svih imperijalizama, svi su mu dali šansu da on reši političku krizu kako zna i ume i nastavi im biti sluga. To se ipak ispostavilo kao nemoguć zadatak.

Velika je pobeda što je pokret u Srbiji podrio poverenje svih strana u Vučića, gde više nijedna od njih ne veruje da je on sposoban da vrati stabilnost kapitalizma u Srbiji. On je svima obećavao sve, pokušavao da ih izigrava jedne protiv drugih, da bi na kraju time samo izigrao sebe. Rusima je obećao da će rešiti situaciju sa NIS-om, Amerikancima je obećao Generalštab, što se razvuklo godinama, Evropskoj uniji je obećao litijum, a Kinezima da će ih uspeti izvući od optužbi vezanih za rekonstrukciju kobne železničke stanice i da će nastaviti poslovanje sa njima.

Pa ipak, rudarska kompanija Rio Tinto, koja je trebala da kopa litijum u Srbiji za Evropsku uniju je najavila povlačenje, jer ne vidi perspektivu da će uspeti kopati. Marija Zaharova, portparolka Ministartva spoljnih poslova u Rusiji, videći da Vučić ne ispunjava obećanja, prestala je sa podrškom i šalila se da postoji više predsednika Vučića gde jedan obećava jednoj strani nešto, a potpuno drugo suprotnoj strani. Rusija aktivno odbija da proda svoje vlasništvo NIS-a državi Srbiji, tražeći nekog bliskijeg i pouzdanijeg partnera Rusiji, i pušta je da u međuvremenu sama snosi posledice sankcija.

Za Generalštab je srpski parlament morao da izglasa lex specialis kako bi progurala njegovo rušenje zarad građenja Trampovih kula, što je odmah izazvalo proteste, što ulične, to sudske vlasti, te zbog toga ne deluje kao obećavajuća investicija za Amerikance. Kinezi nisu bili mnogo vokalni, ali kineske investicije u Srbiji su se prepolovile u poslednjih sedam meseci, što znači da oni nemaju poverenja da se Vučiću može verovati da će im omogućavati dalje stabilno poslovanje. Kao bonus, turski predsednik Erdogan, prodao je dronove kamikaze Kosovu i turski režimski mediji su izveštavali o protestima u Srbiji, što govori da je nešto propalo i u njihovom odnosu. Kao što je rekao i jedan austrijski analitičar - Vučić je sedeo na četiri stolice, a sada se sve ljuljaju.

Zbog toga se treba osvrnuti i na rezoluciju Evropskog parlamenta, za koju treba primetiti da je došla poprilično kasno, nakon godinu dana muka demonstranata, ali koja predstavlja potvrdu da evropski imperijalizam više nema poverenja u svog starog dokazanog kolonijalnog upravitelja i da je odlična prilika da ga se pritisne. Vučić je predstavljao stabilnost oplođivanja evropskog kapitala u Srbiji, ali sve stvari se pretvaraju u svoju suprotnost, i on je sada destabilizirajući faktor. Evropski kapitalizam danas želi nekog pouzdanijeg.

Da li nas čeka ekonomska katastrofa?

Foto: Tanjug/Stojan Vašev

Vučić je u svom dramatičnom stilu slao mešane signale da nas čeka, i ne čeka katastrofa. On insistira da pusti Rusiju da sama odredi šta će da uradi sa svojim udelom vlasništva u narednih 50 dana, da do tad imamo zalihe i da će ako budete morala, otkupiti nazad ruske akcije po većoj ceni od tržišne. Rusima se uopšte ne žuri, što znači da oni polako prihvataju da na Srbiju ne mogu računati kao svog ekonomskog partnera.

Ipak, Vučić je kladioničarski davao kolike su šanse da Amerikanci još jednom popuste i produže dozvolu za rad pančevačke rafinerije, koja je deo NIS-a. Štaviše, toliko je bio ubeđen u svoje pregovaračke sposobnosti, da je dao 40% šanse da Amerikanci prihvate produženje dozvole za rad rafinerije, te nakon svog samoubeđenog monologa pred medijima povećao te šanse na 50%. No, Amerikancima je bilo dosta razvlačenja i igranja, te nisu napravili još jedan izuzetak. Jeste suludo da druga država određuje dozvole za rad rafineriji druge države - ali Vučić je slab i ta se prilika koristi za pritisak da se presavije do kraja. Nakon što je odlagao problem mesecima, sada se pravi da mu potezi Amerikanaca nisu jasni i klasično izigrava žrtvu.

No, ekonomska katastrofa nas neće čekati zbog NIS-a. I da je u malo verovatnom slučaju bude, biće kratkotrajnog perioda, koji bi samo ubrzao pad Vučića. Zaustavljanje rafinerije je nešto što je režim prihvatio, uprkos tome što će njeno ponovno pokretanje trajati dugo i koštaće državni budžet mnogo. Najgore posledice moguće su po 4.000 radnika pančevačke rafinerije i Petrohemije, koja je takođe deo NIS-a, i od kojih zavisi dobar deo porodica Pančeva, pošto nikakvih komentara nije bilo u vezi isplata njihovih plata u periodu zaustavljanja ove dve fabrike. 

Režim se ponaša kao da se sprema za izbore, sa brojnim reklamama i pokušajima da nekako vrati svoj ugled u očima masa, te Vučića predstavi kao faktor stabilnosti. Ali sa svojim sve šizofrenijim nastupima i neuspešnim pregovorima, vidi se da Vučić više nikad neće biti faktor stabilnosti.

Čak i da nekako politički opstane, što je malo verovatno, on ne bi mogao biti ponovo faktor stabilnosti, jer svet više nije ono što je bio. Ekonomska kriza je svuda u svetu, i ko god bio na vlasti, moraće se suočavati sa problemima tržišne anarhije za koje su u kapitalizmu jedina rešenja uništenje proizvodnih snaga, uključujući rat, te mere štednje, koje bi ovog puta morale da idu do koske. Zbog toga, možemo očekivati dodatno intenziviranje klasne borbe u predstojećem periodu.

No, postavljalo se pitanje i nacionalizacije NIS-a. Vučić je to odbio, jer u kapitalizmu je privatna svojina svetinja, a kako je rekao, on nije komunista. Pa ipak, ta privatna svojina i tržišna ekonomija jeste zbog čega nas velike sile pritiskaju. Ipak, čak ni države tih velikih sila ne upravljaju tržištem ni u kom smislu, a još manje polukolonije, kakva je Srbija. Ekonomija je prepuštena slučaju i zbog toga ne postoji nijedna mera u kapitalizmu koju bi bilo koja vlast u Srbiji mogla da uvede kako bi ukrotila njene sile. Jedino bi socijalistička planska ekonomija, bazirana na radničkoj demokratiji, mogla da upravlja ekonomijom u korist većine radnih ljudi. Ne postoji nijedan razlog da tržište vlada društvom, pogotovo kada smo došli u period kada to postaje kobno.