Istrošila se još jedna predizborna euforija u Srbiji. Sva energija koja se sakupila za vreme borbe protiv Rio Tinta, koja je tresla temelje vladavine Aleksandra Vučića, deluje kao da je potpuno isparila odmah nakon izbora. Parlamentarni predstavnici zadovoljno su preraspodelili fotelje, vratio se gorak ukus u ustima birača, kao da se u Srbiji nikad ništa ne menja i sada svi možemo da nastavimo da gledamo loše isceniranu naprednjačku predstavu „mira i stabilnosti“, uz predsednika koji će nastaviti da izlazi iz frižidera kako bi nam isporučio dnevne doze usiljene drame. Ali ta bleda perspektiva važi samo ako ne gledamo ispod površine vrlo mogućeg poslednjeg mandata Aleksandra Vučića.

 Izbori u Srbiji situacija je povoljnija nego što nam se čini
 Foto: Miloš Miškov - Anadolu Agency

Izbori su protekli potpuno regularno, barem u naprednjačkom smislu reči. Pored već ranije viđenih ljudi sa paralelnim spiskovima u koje niko ne sme da ima uvid, dočekali su nas opšte napuštanje biračkih mesta od strane naprednjaka iz biračkih odbora, nesvakidašnje neobjavljivanje preliminarnih rezultata od strane Republičke izborne komisije u toku izborne noći, sve to uz po koji fizički obračun među biračima, naravno na inicijativu onih prorežimskih. No, ipak kolika god da je neregularnost ovih izbora, njegovi rezultati su doveli do sastava parlamenta koji ako ništa odražava političko višestranačje u zemlji, naspram prošlog sastava u kojem je 97,6% parlamenta činila vlast, a ostalih šest mesta u opoziciji činile su manjinske liste Albanaca i Bošnjaka, čije su regije potpuno zanemarene od strane zvanične Srbije.

Nizbrdo za Srpsku naprednu stranku

Nova preraspodela u parlamentu svakako će promeniti klimu u kojoj će Srpska napredna stranka moći da sprovodi svoju kriminalnu politiku. Na stranku će se dodatno povećati pritisci jer će sa jedne strane morati da vlada u vreme ekonomske krize, te će biti glavni nosilac odgovornosti za nju, a sa druge strane intenziviraće se sukobi unutar same stranke koji su javnosti u pređašnjem periodu postajali sve vidljiviji. Primetan je pad podrške Srpskoj naprednoj stranci, gde je stranka izgubila oko 450.000 glasova od poslednjih izbora, ako saberemo glasove SPAS-a koji se u međuvremenu stopio sa SNS.

Izbori u Srbiji situacija je povoljnija nego što nam se čini 1
Foto: Pedja Milosavljevic/AFP

Osim izbora iz 2012. sa kojima je Srpska napredna stranka došla na vlast, ovo joj je najslabiji izborni rezultat od kada ona nastupa na izborima kao vladajuća stranka. Ovi rezultati nikoga ne mogu da iznenade. Koliko god da je uigrana mašinerija Srpske napredne stranke, još od afere Jovanjica, kao i prilikom formiranja vlade 2020, bilo je nagoveštaja o unutrašnjim sukobima u stranci. Oni su eskalirali kada se režim početkom godine obračunao sa kriminalnim klanom Veljka Belivuka, za kojeg se sumnja da je sarađivao sa bivšom državnom sekretarkom MUP-a, Dijanom Hrkalović, koja je važila za desnu ruku bivšeg ministra policije Nebojše Stefanovića. Ubrzo nakon toga, u javnost je izbila informacija o aferi prisluškivanja predsednika, te se u okviru Srpske napredne stranke u jednom bonapartističkom maniru potpuno jednoglasno izglasalo nepoverenje Nebojši Stefanoviću. Ipak, i pored tog izglasavanja nepoverenja, Nebojši Stefanoviću je ostavljeno novo mesto ministra odbrane, a on je uzvratio obećanjem da će dati ostavku ako Vučić od njega to zatraži.

Ovaj skandal je bio najznačajniji od svih, jer se radilo o krizi unutar samog vrha partije, a pre i posle njega dešavali su se mnogo manji sukobi u okviru partije na lokalnom nivou. Ovi sukobi pre svega ukazuju da SNS više ne može da vlada kako je vladao dosad, jer ne uspeva da pokrije potrebe i kupi lojalnost svih svojih kadrova, te da je krenula sveopšta borba oko podele plena unutar stranke. Kapitalizam uvek u jednom momentu dovodi do stagnacije ekonomskog rasta, ali i koncentracije ekonomske moći, što znači da se rastuća pohlepa političara ne može ujednačeno zadovoljiti. Ako ekonomskoj krizi, koja tek nadolazi u punom obimu, dodamo odlazak sa političke scene Vučićevog glavnog imperijalističkog mentora, Angele Merkel, kao i sve veći pritisak Evropske unije da se Srbija lojalnije prikloni njenoj spoljnoj politici i udalji od Istoka, bilo je samo pitanje vremena kada će se pojaviti prve pukotine u samoj stranci. Ove interne podele su za samo dve godine dovele do pada podrške od 20%.

Ipak, bitno je primetiti i da biračka podrška našeg „frižider predsednika“ ne samo što nije opala, nego je i porasla. Što su podele u državnom aparatu intenzivnije njegova uloga i značaj rastu. On u biračkom telu još uvek predstavlja faktor stabilnosti, lidera koji pod kontrolom drži mangupe iz sopstvenih redova. Ipak, pad podrške SNS-a očigledno govori da njegov uticaj u samoj partiji opada i da se podrška Srpskoj naprednoj stranci ne može održavati samo na njegovoj ličnosti. Kao predsednik, za vreme krize sa Rio Tintom, on je sebe vrlo svesno predstavio kao razumnog vođu koji je čuo narod i kritikovao svoje ministre i premijerku za „aljkav rad”. Ali nakon svih sukoba unutar partije, to nije moglo biti dočekano blagonaklono od ostatka vrha partije, a svaljivanje krivice na njih, zajedno sa incidentima koje su izazivali batinaši SNS na protestima, koji su se sigurno zgadili i mnogim članovima SNS, možda je spasilo Vučićev ugled, ali je zasigurano distanciralo birače od njegove stranke.

 Izbori u Srbiji situacija je povoljnija nego što nam se čini
 Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

No, ovakvi Vučićevi manevri neće još dugo moći da očuvaju njegov ugled. Srpska napredna stranka u predstojećem periodu svetske ekonomske krize i zatezajućih odnosa između imperijalističkih sila teško da će moći da održi imidž svenarodne stranke koja zastupa opšti interes birača. Uzimajući u obzir mafijaško ponašanje i državnu represiju, nije teško zamisli ni preuranjeni pad Srpske napredne stranke i pre sledećih izbora. Što se Vučića tiče, njegove najave napuštanja čela partije u kojoj vlada permanentni sukob već duže vreme, koji više ni on sam ne može da pomiri, nagoveštava opciju izlazne strategije iz politike, o kojoj on već godinama priča. Ipak, računajući da nije prezao od toga da stane u zaštitu svojih batinaša za vreme blokada protiv Rio Tinta, kako se kriza bude intenzivirala i kako ga stranka bude pritiskala, moguće je da se sledećeg puta neće moći postaviti kao figura koja stoji iznad situacije, nego će sabiti redove sa strankom i tako zajedno sa njom biti oboren sa vlasti.

Neuspeh Moramo

Ono što smo najavljivali još pre blokada protiv Rio Tinta, jeste da je pitanje vremena kada će protestni pokreti iznedriti novu političku opciju na srpskoj političkoj sceni. Ono o čemu pak nismo govorili jeste kakav će tačno biti karakter te nove partije, jer to uvek zavisi od okolnosti u kojima se ona formira. Blokade protiv Rio Tinta iznedrile su ogromnu energiju koja je pogurala jedan sloj ekoloških aktivista i aktivista društvenih pokreta prava na grad da se zajedno sa predstavnicima bivšeg režima ujedine u tzv. Zeleno-levu koaliciju Moramo. Pored pokreta na ulici, inspiraciju za ovu koaliciju unela je i hrvatska koalicija Možemo, koja je prošle godine pobedila na lokalnim izborima u Zagrebu.

Protesti koji su iznedrili ovakvu koaliciju inicijalno su odavali utisak da će ova koalicija biti novi faktor u predstojećem parlamentu. Za vreme protesta i nakon njih, prema predizbornim anketama njihova podrška se kretala između 7 – 13% biračkog tela. Ipak, u toku marta se njihova podrška smanjila na 4,5 – 8%, da bi se na izborima finalizirala na oko 5% podrške. Šta je izazvalo ovakav pad inicijalnog uzbuđenja oko ove koalicije?

S jedne strane, tačno je da se rat u Ukrajini poklopio sa početkom zvanične kampanje i da je nastup Moramo, koji je svakako pokazivao više prozapadne tendencije, potencijalno odbio deo glasača. Ali to nikako nije mogao biti presudan faktor, koliko god se liberalni deo opozicije pokušavao vaditi na to.

Veliki problem sa zeleno-levom koalicijom jeste bio taj što se minimalno uspela diferencirati od platforme Ujedinjene Srbije, osim toga da su u pitanju neki novi ljudi i da su načelno zeleni i načelno levi. Moramo je odavao utisak jedne „Ujedinjene Srbije lajt“, samo sa manje iskustva i sa većim fokusom na mlađe birače.

Izbori u Srbiji situacija je povoljnija nego što nam se čini 1
Foto: BETAPHOTO/EMIL VAS/EV

Bitno je osvrnuti se i na to da je u celoj koaliciji jedina istaknuta zelena snaga bila Ekološki ustanak, za koji bi se moglo reći da je i jedina inicijativa koja je zadržala iole borben stav. Osvežavajuće je bilo primetiti i Ćutin obračun sa Milomirom Marićem, urednikom Happy televizije, koji je agitaciono bio jasno diferenciran od dosadnjikavih nastupa ostatka koalicije koji je sebe predstavljao ili kao klasične predstavnike moralne manjine Druge Srbije ili kao stručnjake iz nevladinog sektora i sa univerziteta. Većina javnih lica koalicije držao se standardnih mlakih, apstraktnih priča o pravnoj državi, korupciji, o tome kako je glavna stvar srušiti Vučića, itd. koje su srpski birači čuli već milion puta. Jasno je da je koalicija populistički usvojila zelenu obojenost usled svetskog trenda i sve veće svesti među omladinom da je ekološka politika postala nasušna potrebna čovečanstva, samo problem je toga što je očigledno da se do juče bitan deo koalicije uopšte nije bavio tim pitanjem da bi se koalicija mogla uopšte nazvati zelenom.

Ono što još više bode oči jeste činjenica da se uz svu tu skoro nimalo drugačiju politiku koalicija teško može okarakterisati kao „leva“. Njen deo programa „za dostojanstven rad” ne samo da se nije usudio da spomene kapital i kapitalizam, nego se čak nije potrudio da ga upakuje u „umivenije” floskule poput „neoliberalizma“. Takav program bio je jasna poruka pre svega kapitalističkoj klasi da koalicija ne planira da remeti status quo, nego bi se u slučaju dolaska na vlast krenula pravdati isto kao i gore navedena hrvatska koalicija Možemo koja  je izjavila da ih je zatekla jako teška finansijska situacija, te bi onda nastavila sprovoditi mere štednje. Dostojanstven rad se ne može uspostaviti ako se ne usvoji program koji će se suprotstaviti kapitalističkoj klasi kojoj dostojanstven rad ugrožava profite. U koaliciji sigurno ima čestitih i dobronamernih članova, a neki od njih su i iskreni levičari, ali ako gledamo hrvatski primer sa raskolom između Možemo i Radničke fronte ubrzo nakon ulaska u parlament, vrlo je verovatno da će u koaliciji Moramo brzo doći do pukotina između borbenijih aktivista i onih koji žele da se uhlebe u državnom aparatu i preporuče zapadnim ambasadama. Ovo bi zapravo bio zdrav razvoj događaja, međutim on je moguć samo ukoliko se radikalniji aktivisti odvaže da zastupaju nezavisnu i klasnu politiku umesto povlađivanja liberalnom vođstvu koalicije i njenoj viziji reformi kroz zeleno-tehnokratska rešenja.

Proboj desnice?

 Izbori u Srbiji situacija je povoljnija nego što nam se čini
 Foto: Marina Lopičić

Pored koalicija sa liberalnim svetonazorima koje su prešle cenzus i dobile oko 19% glasova, ono što jeste novina u ovom parlamentu je i prelazak cenzusa nekoliko desničarskih stranaka koje već dugo opstaju oko granice cenzusa. I pored izbornog uspeha liberalne opozicije, Vučić je izjavio da se „Srbija dramatično pomerila udesno". Našeg kralja drame su odmah pojurile citirati dramatični mediji, pokušavajući da analiziraju ovaj tobože nov proboj ekstremista.

No marksisti se ne vode dramom, nego činjenicama. Pošto su izbori 2020. bili kriminalno neregularni, za obaranje teze o zaokretu Srbije udesno, uzećemo poredbu rezultata izbora iz 2016. Ako za „desnicu" smatramo jasno konzervativno profilisane snage, zbir glasova SRS, Dveri, DSS i Zavetnika je 2016. iznosio je oko 524.000, dok ako saberemo glasove istih partija 2022. zajedno sa glasovima za POKS dobijamo cifru od oko 571.000 glasova, što je daleko od „dramatičnog zaokreta". Ako bi u „desnicu" još uvrstili i stranku Dosta je bilo (DJB), onda bi mogli da govorimo i o padu podrške desnici, računajući da je ta stranka dobila oko 140.000 glasova manje naspram 2016. Ako pak uporedimo ove konzervativne opcije sa liberalnim opcijama iz 2016. kao što su DS, NS, SDS, LSV, LDP, njihov zbir glasova iznosio je oko 417.000, dok je zbir glasova SSP, NS, DS, PSG i Moramo na ovim izborima iznosio 761.000. Mi nemamo simpatija prema liberalnim opcijama, ali očigledno je da predsednik dramatično laže u vezi uspona desnice.

Interesantna je i činjenica da se i za Zavetnike i za POKS dugo pričalo da su projekti SNS, dok se zbog pregovora Dveri, DSS i DJB sa režimom u vezi izbornih uslova i prema njima počelo gledali podozrivo. Nakon pregovora oko izbornih uslova, sve stranke osim DJB i SRS uspele su da pređu cenzus. Bitno je istaći i da Vučiću pred Evropskom unijom ovakva podela parlamenta i priča o zaokretu udesno zapravo odgovara, jer bi mogao da izigrava balansirajući faktor između Zapada i Istoka i u parlamentu, jer sada postoje dve političke struje opozicije koje naginju više na jednu ili drugu stranu. Ako uzmemo u ozbir da se za SNS mašineriju sumnja da je uvek bila spremna da ustupi glasove drugim opcijama zarad sopstvenih potreba i dilova, kao i veću raspoloženost desnice za saradnju sa Vučićem, ne možemo isključiti da je deo glasova Srpske napredne stranke svesno odliven desnici. Postoji i mogućnost da su neke od ovih desnih opcija „projekti sa strane" pojedinih kadrova unutar SNS, koji se ne slažu u potpunosti sa linijom stranke i koji spremaju sebi izlaznu strategiju kada se SNS mašinerija raspadne.

Izbori u Srbiji situacija je povoljnija nego što nam se čini 1
Foto: Ne davimo Beograd

Treba skrenuti pažnju ovde na još jednu bitnu stvar – na ovim izborima ne postoji nikakva levica, a stranke tzv. centra retko kad su bile umerenije u eksploataciji svog stanovništva od onih koje se konvencionalno nazivaju desnicom. Ono što je takođe primetno jeste da je sve teže razlikovati liberale i desničare, gde oni, u svojoj nemogućnosti da ponude nikakvu ekonomsku alternativu radnim ljudima, često pozamljuju vrednosti jedni od drugih, pa tako liberale viđamo kako patriotišu, a desničare kako se građanizuju, da bi populistički dobili na podršci. Osnovna podela na političkom spektru treba da se meri prema tome da li je neka partija za kapitalizam ili protiv njega, tj. da li predstavlja interese kapitalističke ili radničke klase. Tako gledajući, srpska politička scena u svojoj ekonomskoj politici predstavlja 50 nijansi desnice.

Na dnevnom redu je zaoštravanje klasne borbe

Postoji razlog zašto dosad nismo o ovom članku posvetili veću pažnju na dve najjače partije posle SNS, a to su Ujedinjeni za pobedu Srbije (UZPS) i Socijalistička partija Srbije. O njima se  nema šta više novo reći, jer se pored SNS, radi o licima koje neprestano gledamo prethodne 2 decenije. UZPS i SPS su uspeli da održe svoju bazu, uz neke veće i manje napretke usled opadanja podrške Srpskoj naprednoj stranci. Pored toga što SPS nije dostojna socijalističkog imena, jer joj se program zasniva na kapitalističkoj ekonomiji i nacionalizmu, Dačić igra kartu džokera, spremnog uvek na zanemarivanje svih dosadašnjih nesuglasica sa političkim oponentima, zarad osiguravanja boljih ministarskih fotelja. Za vreme blokada, mudro je stojao po strani i prepustio SNS-u da snosi krivicu, te ostavio sebi otvorena vrata za saradnju sa opozicijom u slučaju da podrška SNS znatno padne. S druge strane, koliko god UZPS lajala na SPS sada dok deli vlast sa SNS, oni su potpuno svesni njegove uloge džokera i kao 2008, bili bi spremni na pregovore i dogovore oko podele vlasti sa njom, ako je ne bi mogli zaobići, a Đilasovi pregovori sa Vučićem deluju da bi mogli ublažiti animozitet između UZPS i SNS na duže staze. Za UZPS su uglavnom glasali očajni glasači koji traže slamku spasa u bilo čemu drugačijem od Vučićevog režima, iz glave potiskujući činjenicu da su njeni predstavnici bili poznati po najbrutalnijoj privatizaciji, velikoj nezaposlanosti, posebno među omladinom, i užasnim uslovima rada. Ovo su dve opcije duhova prošlosti, i to onih koji su uništili Srbiju i zbog te prokazanosti nikad neće povratiti uticaj koji su imali na svom vrhuncu.

I pored toga što je Vučić dobio izbore na parolama o miru i stablinosti većina građana predoseća da nas u narednom periodu čekaju upravo suprotne prilike. Toga su svesni i njegovi glasači, jer više ni u njegovoj partiji ne vladaju mir i stabilnost, a kamoli u svetu. Sukob u Ukrajini nagoveštava dalje zatezanje odnosa među imperijalističkim silama usled sve dublje ekonomske krize i nemogućnosti nalaska alternativnih puteva za spašavanje ekonomije drugačijih od nasilne preraspodele svetskog tržišta. Pritisci Zapada i Istoka koje osećamo u Srbiji dolaze zbog borbe velikih sila oko sfera uticaja, zbog čega se uostalom dešava i sam rat u Ukrajini. U takvim zategnutim odnosima, balansiranje među silama više neće biti opcija, ali isto tako, priklanjanje bilo kojoj od sila biće siguran put nizbrdo, jer će to značiti jačanje njihovog monopola nad ekonomski slabijom Srbijom. Srbija je već polu-kolonija Zapada i sve političke opcije baziraju svoju vladavinu na pokornosti pred nekom od stranih sila. Može se reći da izbori u Srbiji znače slobodu izbora ko će biti naš sledeći kolonijalni upravnik.

 Izbori u Srbiji situacija je povoljnija nego što nam se čini
 Foto: Marko Risovic - Instagram

No sada se na sceni pojavila i ona Srbija koja je proterala jednu ozloglašenu multinacionalnu kompaniju, uprkos volji našeg trenutnog kolonijalnog upravnika. Očigledno je da se radni ljudi Srbije više pitaju kuda žele da vode svoju zemlju kada su na ulici ili u štrajku. Svedoci smo naglog rasta cena. Svedoci smo i nastraja kapitala koji pokušava da nam uništi prirodu u momentu kada se klimatska kriza intenzivira. Svedoci smo i pandemije koju je kapitalizam pretvorio u endemiju, sa milionskim žrtvama. A od nas se očekuje da glasamo za kapitalističke opcije iz mandata u mandat, pa da nam se nastavkom iste ekonomske politike ubije svaka nada za mogućnost promene. Kao što smo videli pak nastraje kapitala moguće je zaustaviti jedino na ulici, a ne na izborima. Izbori će nam biti vredni jedino kada budemo imali partiju baziranu na rasplamsanim klasnim borbama poput one u koju smo ušli borbom protiv Rio Tinta i u kojoj smo pobedili. Marksistička organizacija Crveni gradi svoju organizaciju sa ciljem izgradnje partije koja će klasno-baziranu politiku i borbu protiv kapitalizma staviti u prvi plan. Ako vam je dosta sistema koji ugrožava našu prirodu, živote i budućnost, pozivamo da nam se priključite u građenju organizacije koja će ponuditi izlaz iz kriza u koje nas ovaj sistem stalno iznova ubacuje.