Već nekoliko meseci smo konstantno bombardovani slikama medija o tobože predstojećim vojnim eskalacijama na Kosovu. Sa ratom u Ukrajini kao pozadinom, šire se vesti o mogućnosti novog otvaranja starih rana. Međutim, da bismo tačno procenili mogućnost i verovatnost takvih novih sukoba na jugoistoku Evrope, potrebno je početi sa analizom ekonomskih podataka i interesa vladajuće klase u regionu, kao i interesa imperijalizma.

Balkan u rukama imperijalizma

Počnimo sa situacijom u Srbiji. Srbija je, pored Turske, jedina država kandidat za članstvo EU koja nije uvela sankcije Rusiji. Glavni razlog za to uzdržavanje od sankcija leži u činjenici da Srbija potpuno zavisi od ruskog gasa, kao i u tome da Rusija podržava srpsku poziciju oko Kosova. Iako smo videli pokušaje diverzifikacije, kao što bi bilo snabdevanje gasom iz Azerbejdžana, trenutna situacija otkriva jasnu sliku. Sve velike termoelektrane u Pančevu, u Novom Sadu i u Zrenjaninu zavise od ruskog gasa. Čak i infrastruktura gasovoda se nalazi u vlasništvu Gazproma. Srbija dobija ruski gas preko Turskog toka koji se proteže preko Bugarske do Srbije. Takozvanim balkanskim tokom teče većina ruskog gasa koji dospeva u Srbiju. U perspektivi postoji mogućnost da se deo tih rezerva drugačije nabavi, ali za sada ne postoji druga opcija - i količine koje nudi Azerbejdžan nisu dovoljne.

Aleksandar Vučić i Dimitrije Tucović, foto: DW i BBC na srpskom

Uvođenje sankcija Rusiji bi, dakle, efektivno značilo nestašicu gasa u Srbiji, a time i poskupljenje potrošačke korpe. Sve to u trenutku kada su cene nekretnine i kirija u Beogradu najveće u celom regionu. Troškovi života u glavnom gradu Srbije su nepodnošljivi čak za veliki deo srednjih slojeva, a kamoli za obične radničke porodice. Veliki broj mladih ljudi i studenata je prinuđen da se vraća kući kod roditelja. Mnogi čak i napuštaju gradove i vraćaju se u mala mesta i sela. Zajedno sa dodatnim rastom inflacije, to bi sve moglo ugroziti stabilnost Vučićevog režima.

Sam Vučić, međutim, bi vrlo rado intenzivirao saradnju sa Evropskom Unijom, kao što je pokazao tokom Samita „Otvoreni Balkan” u Beogradu, gde je pozvao lidere EU da mu pomognu sa nabavkom energenata ove godine. Edi Rama, premijer Albanije, se glasno složio sa Vučićem kao što piše Radio Slobodna Evropa:

„Mi se dobro sećamo kako su zemlje Zapadnog Balkana na početku pandemije tada bile primorane da se okrenu Kini, Rusiji, Turskoj … zato što je Evropska unija gledala samo sebe".

On je „najavio da će se lideri Srbije, Makedonije i Albanije pismeno obratiti Briselu i da bi bili „vrlo zadovoljni" ako bi im se i lideri ostale tri države (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Kosovo) pridružili.“

Sama činjenica da Evropska Unija nije uvela sankcije Srbiji, iako je još pre nekoliko meseci pretila da bi to mogla uraditi, pokazuje da su i evropski vladari svesni problema. Oni bi vrlo rado okončali ruski uticaj na Balkanu, ali jednostavno nisu u stanju da dostave potrebni gas. Oni sami u njihovim zemljama pate od istih problema. Naravno, oni pokušavaju na osnovu nekih drugih poteza da vuku Srbiju više na „evropsku stranu,” na koju i sam Vučić svakako više vuče. Tokom prethodnih meseci, Vučić se na svakoj glavnoj tački okrenuo ka Evropskoj Uniji. Kada posmatramo direktne strane investicije u Srbiji, razlog zašto se toliko politički orijentiše ka zapadnoj Evropi postaje jasno: Evropska unija već je godinama najveći i najvažniji investitor u Srbiji. Taj trend se i u poslednje vreme nastavio i intenzivirao: samo 2022. godine Evropska unija je uložila više novca u Srbiju od Kine i Rusije zajedno. U periodu od januara do juna 2022. EU je uložila više od 1,5 milijardi evra. Ovo ne znači da kineske i ruske investicije nisu relevantne, nego da su taman dovoljne da se Vučić u nekoj meri može osloniti na njih kada se cenka sa Evropskom unijom. Ali i odluka Kine da će manje ulagati u projekat „Pojas i put“ jasno pokazuje koje su glavne ekonomske sile na Balkanu, i svi su svesni toga. Sve od raspada bivše Jugoslavije, kojem je posebno nemački i austrijski kapital svesno doprineo, zapadnoevropski kapital je dominanti faktor u ovom regionu.

Investicije u Srbiji 2000. - 2020. Izvor: Stepanović (2020.)

Dodatno sa ovim procesima, moramo imati na umu kako se situacija na Balkanu razvijala od 90-ih godina. Tokom njih, podela novonastalog tržišta je tek počela, dok je danas već davno završena. Države koje su nastale na tlu bivše Jugoslavije su prošle kroz dugi proces restrukturiranja ne samo odnosa vlasništva sredstava za proizvodnju nego i kroz proces nastupanja novih regionalnih sila.

Srbija, kao zemlja sa najviše stanovnika, najvećim domaćem tržištem, ključnim prirodnim resursima kao i industrijskim regionima, koja se pruža od vojvođanske žitnice sve do bogatih resursa gvožđa, hroma, mangana i koja kontroliše važan deo Dunava, bila je privlačnog potencijala za razna međunarodna ulaganja. Ipak, do opširnije realizacije dovođenja investitora došlo je relativno kasno, u vreme Vučićevog dolaska na vlast. Prethodni režim, iako se izjašnjavao kao proevropski, nije se pokazao kao lojalan i efikasan partner Evropske unije. Tek Vučić je uništavanjem javnog sektora merama štednje, davanjem ogromnih subvencija stranim investitorima i nuđenjem jeftine cene radne snage uspeo imperijalistima da pripremi „dobru poslovnu klimu“. Na toj osnovi je došlo do velikog uspona investicija. Srbija je postala relevantna zemlja u regionu, a srpska kompradorska buržoazija uspela je da napravi iskorak napred uslužnošću stranom kapitalu.

Edi Rama i Aleksandar Vučić, Izvor: Radio Slobodna Evropa

Srbija je time postala važan faktor u regionu, te danas otvoreno ima jake ekonomske interese u uspostavljanju tržišne saradnje sa drugim zemljama u regionu. U zemljama „Otvorenog Balkana“, tj. Makedoniji i Albaniji, slobodna trgovina je dodatno doprinela jačanju srpskih roba. Štaviše, i na Kosovu, zemlji koja nije članica Inicijative Otvoreni Balkan ukupna vrednost srpskih uvoza se povećala za 27% ove godine (skoro 60 miliona evra). Iako je ekonomska aktivnost između obe zemlje suočena sa preprekama izazvanim nedavnim sukobima, vidimo proces ekonomske integracije u celom regionu. Situacija nije kao krajem 90-ih godina i današnje zemlje su ekonomski povezanije.

Podgrevanja na Kosovu?

Kosovo je kao zemlja u krajnjoj liniji protektorat Zapada koji mu je vojnim pritiskom tokom 90-ih godina omogućio proglašenje nezavisnosti. Još dan danas američki imperijalizam igra ključnu ulogu na Kosovu, ali i ovde glavne investicije potiču iz zemlje Evropske Unije. Kosovske snage (KFOR) su oružane „mirovne“ snage pod vođstvom NATO-a, koji oružjem u rukama štiti interese američkog i evropskog kapitala. Na osnovu toga, današnja situacija se ističe po tome da je Kosovo de fakto nezavisno od Srbije.

Iako su institucije severnog Kosova blisko povezane sa institucijama Srbije, Kosovo kao zemlja ima svoje „sopstvene“ institucije i svoj „sopstveni“ državni aparat. Pišemo „sopstveni“ jer se državni monopol nasilja u velikoj meri oslanja ne na svoje, nego na imperijalističke sile. Na Kosovu danas živi oko 100.000 Srba (6% stanovništva). Polovina njih živi na severu Kosova, dok se druga nalazi na jugu. Srbi na severu Kosova uglavnom imaju svoje institucije, koje su nezavisne od kosovskih. Štaviše, uživaju i u određenim benefitima, koje srpska buržoazija koristi da bi stvorila podsticaj da ljudi ostanu na Kosovu.

Srpska manjina na Kosovu je važan instrument za srpsku buržoaziju da izvrši pritisak na tamošnju vladu. Srpsku vladajuću klasu nije briga za istinite interese običnih ljudi na Kosovu. Ona pokušava da koristi srpsku manjinu kao instrument uticaja na kosovsku vladu, ali i kao instrument da skrenu pažnju sa problema u Srbiji. Kad god dođe do neke političke krize u zemlji, kad god ekonomska situacija čini život skoro nepodnošljivim, neka provokacija od strane kosovske vlade ide baš u prilog srpskoj, kao distrakcija javnosti sa domaćih problema. Međutim, današnja situacija se razvila tako da ekonomska integracija i razvoj prevlasti evropskog kapitala u regionu zahtevaju još veće približavanje Kosova i Srbije. Štaviše, glavne zemlje investitori u Srbiji i na Kosovu su iste! Odbijanja Kosova da se priključi otvorenom Balkanu leta ove godine jeste izraz autentičnog neslaganja zvaničnog Beograda i zvanične Prištine. Međutim, iako je predsednik Kosova Aljbin Kurti naglasio da ne vidi perspektivu priključenja Otvorenom Balkanu, postoji ekonomski interes sa strane kosovske vladajuće klase da ipak učestvuje u saradnji:

„Zbog odbijanja da se priključi regionalnoj inicijativi „Otvoreni Balkan", Kosovo gubi na većoj slobodi kretanja ljudi i robe, ali i veće tržište za lokalne proizvođače, ocenjuje Visar Imeri, izvršni direktor Instituta za socijalnu politiku „Musine Kokalari” sa sedištem u Prištini.“

U kontekstu svih tih dešavanja je krajem prošle godine došlo do problema koji se već duže vreme držao pod tepihom: pitanje registarskih tablica. Ovo pitanje izgleda kao nešto potpuno sporedno, ali u stvari odražava ceo proces sukoba u njemu. Ljudi na severu Kosovo su dugo koristili srpske registarske tablice na svojim vozilima, i nisu morali da ih skinu kad su putovali sa Kosova u Srbiju i obrnuto. Međutim, ljudi sa kosovskim tablicama nisu mogli da bez takvih prepreka uđu u Srbiju: oni su morali da prelepe kosovske tablice. Kosovska vlada je zbog toga donela odluku da bi i srpski vozači morali da prelepe njihovu srpsku tablicu i da se srpske tablice više ne priznaju. Zvanični Beograd je bio ogorčen ovom odlukom, došlo je do okupljanja srpske manjine na severu u vidu blokada puteva, dok je kosovska vlada poslala ROSU jedinice da sprovodi meru prelepljivanja tablica. U samom trenutku kada je zvanična Priština htela da počne da kažnjava vozače sa srpskim tablicama, „stari dobri glas“ savesti se javio: u obliku poziva iz Bele kuće sa zahtevom da se početak kažnjavanja odloži. Evropska Unija se glasno zahvalila dobroj saradnji sa američkim partnerom. I kada je taj novi rok konačno prošao, samo nekoliko sati posle početka kažnjavanja je došlo do novog dogovora pod vođstvom Evropske Unije.

Situacija se nije rešila ovim dogovorom – ostvarenje nekog dugotrajnijeg sporazuma sa svrhom „normalizacije“ odnosa između Srbije i Kosovo još uvek izostaje. I posle ovog dogovora se situacija nekoliko puta opet zagrejala na Kosovu: došlo je do okupljanja ljudi na severu, do uzdizanja barikada i čak do pucanja na jednog srpskog dečaka i jednog momka. Iza svih tih „podgrevanja,“ međutim, ne stoji početak nekog novog vojnog sukoba. Naprotiv. Sve ove čarke odražavaju proces približavanja sporazumu. Svaka strana sada pokušava da dobije što više ustupaka i što bolje uslove na račun druge strane. Zvanični Beograd priča o osnivanju „Zajednice srpskih opština“ na Kosovu, što u međuvremenu otvoreno podržava čak i američki imperijalizam! U subotu 21. januara, američki izaslanik za zapadni Balkan, Gabrijel Eskobar, saopštio je da „Albin Kurti ne mora da se složi. Kosovo se složilo.“ U petak, 20. januara, čak i Vučić je rekao da su „spremni“ da prihvate novi predlog sporazuma.

Tačno kako će da izgleda sledeći predlog sporazuma teško je proceniti. Vrlo važno je zapamtiti, da se ovde ne radi o rešenju kosovskog pitanja, nego o procesu približavanja kosovske i srpske buržoazije, pod okriljem zapadnog imperijalizma - na račun radnika obeju zemalja. Ipak se radi o zamrznutom sukobu sa sosptvenom dinamikom, koja nikada ne može da bude potpuno pod kontrolom svih učesnika.

Ipak, materijalni interesi su jasni: srpska buržoazija želi mogućnost da uspostavljanjem ZSO utiče na kosovsku vladu. Praksa mora pokazati kako će to zaista izgledati, ali dovoljno je reći da jakom instrumentu direktne vladavine srpske buržoazije više ne bi bile potrebne bilo kakve barikade ili pretnje. Predsednik Kurti naravno ne želi njihovo osnivanje.

Kada posmatramo ekonomske interese, interese velikih imperijalističkih grupa, i okvirnu situaciju u regionu, pitanje nije da li će se dostići sporazum, pitanje je samo kada. Samo tim putem je moguća ekonomska integracija Kosova i dodatna integracija Srbije. Obe zemlje su u sferi uticaja američkog i evropskog kapitala, te sporazum pod tutorstvom Evropske unije obelodaniće servilnu politiku srpske i kosovske vladajuće klase.

Što se Srba na Kosovu tiče, njihova materijalna pozicija se neće nimalo poboljšati dok su samo pijuni u igri srpske buržoazije. Srpska lista, najveća srpska stranka na Kosovu, nije ništa više od instrumenta kontrole severa Kosova od Srpske napredne stranke. Srbi na Kosovu su to donekle već razumeli: to pokazuju nedavni protesti 8. januara ispred zgrade Srpske Liste u Severnoj Mitrovici, sa sloganima poput „Vučić, Kosmet te neće! Izdao si nas! Nećemo ni tvoje „ZSO“! Prodao si nas!“ Naravno moramo da kažemo da se taj slogan još uvek pokreće u okviru srpskog nacionalizma, te se lako može razvijati i u argument: nećemo „samo“ ZSO, hoćemo celo Kosovo, „jer Kosovo je Srbija,” mada je primetno i da ta grupa insistira na miru i saradnji sa Albancima, te isto tako da se više obraća Kurtiju nego Vučiću.

Foto: www.bbc.com

Što se Albanaca na Kosovu tiče, mi, kao marksisti, podržavamo njihovo pravo na samoopredeljenje, razumemo pretenzije srpske buržoazije za dominaciju nad Kosovom i otvoreno kažemo da nikakav sporazum neće doneti rešenje nacionalnih pitanja u njemu. Sporazum sa Srbijom samo znači da će se američkoj i evropskoj buržoaziji priključiti i srpska buržoazija u diktiranju kursa zemlje.

Osnovni ekonomski problemi u Srbiji i na Kosovu su isti. Obe su zemlje dominirane imperijalističkim kapitalom. Buržuji obe zemlje prodaju jeftinu radnu snagu imperijalistima. Ekonomski razvoj zaista je blokiran rascepkanošću malih zemalja. Poskupljenje, nepodnošljivi troškovi života, rušenje svih starih društvenih dostignuća za vreme Jugoslavije, sve te pojave su identične u Srbiji i na Kosovu. Zato radnici obe zemlja imaju iste probleme, pate od istih poteškoća i time imaju isti interes da se bore protiv dominacije imperijalizma i domaćih buržoazija koje sprovode njihovu politiku. Okončanje poskupljenja, prevazilaženje granica, stvaranje dobrih uslova za život, ekonomski razvoj Balkana, ponovna izgradnja industrije posle rušenja tokom ratova 90-ih godina (najveći rudnik na Kosovu do dan danas nije obnovljen), korišćenje prirodnih resursa u interesu većine društva i nacionalno oslobođenje, sve ovo je moguće. Ali moguće je samo na osnovi preuzimanja sredstava za proizvodnju u ruke radničke klase i prevazilaženja nacionalne države - u Socijalističkoj Balkanskoj Federaciji. Samo u okvirima socijalizma je moguće rešiti sve te probleme. Viziju takvog Balkana, pre više od 100 godina oslikao je i Dimitrije Tucović:

„Balkan bez malih državica i veštački iscrtanih granica, bez bratoubilačkih ratova, oslobođen vladavine velikih evropskih kapitalista, slobodna i nezavisna, ujedinjena balkanska republika, razvijen Balkan, na visokom stepenu kulturnog, tehničkog i naučnog razvoja, a Balkan koji ne bi pripadao vladavini kraljeva, već samo narodu, socijalizmu.“ ^[1]

 

^[1] Dimitrije Tucović (1975): Sabrana Dela, 2. 426-430. Beograd: "Rad".