Drug Dušan Marinković, urednik bloga Pobuna! objavio je tekst u kojem obrazlaže promenu imena bloga iz Dulemarin u Pobuna! i navodi političke razloge zbog kojeg je neophodno udruživanje levičara u organizaciju i zbog kojih su Crveni organizacija kojoj je rešio da pristupi.
Na današnji dan, 18. marta 1871. godine, proglašena je Pariska Komuna, prva radnička država u istoriji čovečanstva. Svesni nesposobnosti tadašnje carske francuske vlade da odbrani svoj narod, zbog činjenice da se više plašila naoružavanja vlastitih radnika nego pruske invazije, proleteri Pariza su proglasili Komunu, revolucionarnu vlast sa ciljem da odbrane Pariz od pruske vojske, kao i da uspostave novo, egalitarno društvo, koje počiva na neposrednoj demokratiji i preraspodeli svojine u interesu većine stanovništva.
Komuna je ukinula privilegije državnih funkcionera, zamrznula rente, a u napuštenim radionicama je pokrenula proizvodnju pod kontrolom radnika. Državne zgrade su upotrebljene kao smeštaj za beskućnike. Crkva i država su odvojene. Strani radnici su tretirani kao braća i sestre, kao vojnici "univerzalne republike internacionalnog rada".U iskustvima i težnjama Komune postavljeni su temelji komunističke borbene prakse. Ona je bila preteča svih velikih revolucionarnih pokreta 20. veka, pre svega Oktobarske revolucije 1917. godine.
Pariska Komuna je i danas inspiracija i putokaz svim grupama koje žele da se izbore za društvo u kojem su ukinuti eksploatacija i vlast čoveka nad čovekom.
U cilju obeležavanja ovog dana, značajnog za svetsku istoriju radničkog pokreta, prenosimo tekst koji je 1871. godine, u vreme Komune, napisao rodonačelnik socijalizma u Srbiji, Svetozar Marković, i koji je izvorno objavljen u listu Radenik, pod naslovom Radničko pitanje, a danas se u elektronskoj formi može naći na blogu Pobuna!.
Tekst prenosimo i zbog njegove ponovne aktuelnosti budući da su se socijalni problemi o kojima je Marković govorio ponovo pojavili kao sastavni deo procesa kapitalističke tranzicije.
8. mart se obeležava kao dan sećanja na pobunu radnica u tekstilnoj industriji 1857. godine, u Njujorku. Pritisnute lošim uslovima rada i još lošijim platama, izašle su na ulicu da bi ih tamo dočekao „demokratski“ pendrek državnih organa nasilja SAD. Međutim, ove žene nisu odustale i, uprkos pritiscima, dva meseca kasnije su osnovale sindikat.
Borba radničke klase ima bogatu istoriju, koja je herojska barem koliko je i krvava. U toj borbi su se uvek svojim herojstvom isticale žene, boreći se rame uz rame sa svojim muškim kolegama, neretko ih i predvodeći, shvatavši da je borba za ljudsku emancipaciju radnika jedini način da se, kao neodvojivi deo te ljudske emancipacije, postigne i emancipacija žena.
Proleterske revolucije u Rusiji, Kini, Jugoslaviji, na Kubi itd. ne bi bile pobedonosne bez masovne podrške i junaštva radnih žena. Ove pobede su istorijski nagrađene do tada nezapamćenim koracima na polju osvajanja prava i političke moći žena. U našoj zemlji, žene su prvi put izborile pravo glasa u Narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji, što je formalizovano nakon Oslobođenja, 1945. godine. Pored prava glasa, žene su osvojile i razna prava vezana za svoj rad, posebno u pogledu trudničkog i porodiljskog bolovanja. Isto tako, socijalističko društveno uređenje je razvojem obrazovno-vaspitnih ustanova i uvođenjem besplatnog zdravstva, znatno olakšalo odgajanje i negu dece za sve žene koje su odlučile da budu majke.
Restauracija kapitalizma, ponovno uvođenje tržišnih odnosa u Srbiju, dovela je do brutalnog srozavanja životnog standarda celokupnog radništva. U tom procesu, koji traje od kraja 80-ih godina prošlog veka, najviše su patile radne žene, ponovo svedene na jeftinu radnu snagu, na igračke za novu političkoposlovnu elitu, ili pak na kućne uređaje i fabrike dece. Od njih se danas očekuje da svoje živote i vlastite snove i težnje napuste u korist raznih nametnutih viših ciljeva, poput uloge nacionalnih rađalica koje povećavaju natalitet radi širenja uticaja nacije - drugim rečima, proizvodnje topovskog mesa za vladajuću klasu, ustreba li im za novi profiterski rat. U svom fundamentalističkom ludilu, prethodni partijarh Srpske pravoslavne crkve, Gojko Stojčević - Pavle, čovek koji je zbog političko-verske karijere svoju porodicu napustio, išao je čak toliko daleko da je majkama koje su oplakivale poginule sinove u ratovima 90-ih prebacivao što nemaju još sinova da im „budu uteha“.
Ugo Čavez više nije među živima. Stvar slobode, socijalizma i čovečanstva je izgubila jednog hrabrog šampiona. Umro je u utorak, 5. Marta, u 16:25 po lokalnom vremenu. Vest je objavio podpredsednik Maduro. Predsednik je imao samo 58 godina, od kojih je 14 proveo na vlasti. Borio se sa svojim rakom u poslednje dve godine, ali kada je vest najavljena, izazvala je šok.
Čim se saznalo za smrt predsednika, narod je počeo da se okuplja na Bolivarovim trgovima u centrima gradova širom zemlje. Mnogi izveštaji navode da su ljudi ili plakali ili samo utihnuli. Gomile potresenih ljudi su se okupile ispred vojne bolnice u Karakasu, gde je Čavez umro.
Spontani izliv tuge se ubrzo pretvorio u masovnu demonstraciju prkosa. Kao u mnogim ranijim prilikama kada je Revolucija bila ugrožena, narod je izašao na ulice Karakasa.
Razlog ovog izliva emocija i podrške nije teško razumeti. U očima masa je Čavez predstavljao revoluciju, njihovo vlastito političko buđenje, bitke vođene u protekloj deceniji, osećaj da po prvi put obični radni ljudi i siromašni odlučuju. On predstavlja čoveka koji se usprotivio imperijalizmu i oligarhiji.
Prenosimo saopštenje drugarske organizacije, „Dalje ruke od Venecuele“:
Ugo Čavez je umro . Živela Venecuelanska revolucija!
5. marta, u 16:25 po lokalnom vremenu, umro je venecuelanski predsednik Ugo Čavez. Ovo je saopšteno od strane potpredsednika Madura. Ranije toga dana na zajedničkom sastanku članova Vlade i Vrhovne komande i 20 guvernera iz redova Ujedinjene socijalističke partije Venecuele je doneta odluka da se sprovede niz mera protiv kampanje destabilizacije i sabotaže koju bi sprovode oligarhija i imperijalizam. Posebno su najavljene mere protiv sabotaže mreže elektrodistribucije i privrede. Takođe je najavljeno da su dva službenika ambasade SAD u Venecueli, vazduhoplovni ataše i njegov pomoćnik, proterani iz zemlje zbog kontaktiranja pripadnika venecuelanskog aktivnog vojnog osoblja, sa ciljem da organizuju zaveru protiv demokratski izabrane vlade.
