5. decembar mogao bi biti prekretnica u klasnoj borbi Francuske. Od kada su sindikati Javnog prevoza Pariza (RATP) i Francuskih železnica (SNCF) zacrtali ovaj dan kao početak štrajka neodređene dužine, umnožavaju se pozivi od strane sindikata ostalih sektora za priključivanje i jačanje pokreta, uključujući i pozive na štrajk na neodređeno.

Istini za volju, pozivi sindikata nisu uvek odazvani jakim štrajkom kada vreme za njega dođe. Poslednjih 20 godina bilo je mnogo „dana akcije“ i „interprofesionalnih štrajkova“ koji su zapravo mobilizovali samo mali broj radnika u štrajk, čak i onih sindikalno organizovanih. Problem ne leži u radnicima, već u vođama sindikata koji su izneli slogan „interprofesionalnih štrajkova“ na mehanički način, bez pripreme i ozbiljnog plana. Više se radilo o šupljoj formuli nego o istinskom sloganu. Sindikalne vođe ni same nisu verovale u uspeh, a radnici još manje. Rutinsko ponavljanje o „interprofesionalnim štrajkovima“ navelo je Nikolu Sarkozija da 2008. prokomentariše: „Od sada, kada se desi štrajk u Francuskoj, niko ga ni ne primeti.“

Pročitajte francuski original

05Biće poprilično drugačije 5. decembra. Verovatno će se brojni sektori mobilisati. U najgorem slučaju, desiće se snažan štrajk SNCF i RATP, čiji radnici su jasno pokazali svoju odlučnost na borbu – ne izjavama, nego ranijim štrajkovima: prvo masovnim RATP štrajkom 13. septembra od strane, a nakon toga SNCF štrajkovima tokom prethodnih nedelja.

Vlada razume nadolazeću akciju i plaši je se, ali je malo verovatno da će do 5. decembra dati značajne ustupke radnicima SNCF i RATP ne bi li smirila pokret. Makron je pokušao da izvede mali manevar, izjavljujući da za pitanje penzija postoji mogućnost ustupaka, ali nejasne izjave šefa države zainteresovale su samo one koji žele da mu veruju, a ta grupa nije velika. Makron pak ni ne može da ponudi mnogo više od nejasnih izjava, jer bi povlačenje pred pretnjom štrajka ohrabrilo ostale sektore radničke klase da prate njihov primer. Obračun 5. decembra, kao i narednih dana, deluje neizbežno.

Vlada i njeni predstavnici u medijima su počeli prepričati svoje stare bajke. Opisuju radnike železnica kao „privilegovane“ i željne samo da odbrane svoje specijalne beneficije. Cilj im je da okrenu javno mnjenje protiv štrajkača koji će paralisanjem prevoza „držati zemlju kao taoca.“ Ova strategija povremeno upali, kada vlada napada samo železničare. Ali penziona kontrareforma nije samo stvar železničkih radnika. Tiče se svih radnika, koji pored toga što im ide u korist da podrže štrajk železničara, imaju korist i od sopstvene mobilizacije.

Da bi usmerila pažnju ljudi na specijalne privilegije železničkih radnika, vlast pokušava da zabašuri glavne elemente svoje reforme, kao što je „sistem poena“, zbog kojeg se svi brinu. Ipak, mnogi radnici shvataju ovu nejasnoću kao dokaz da se nešto loše sprema. Skorašnja anketa je istakla da 74% radnika i 70% državnih službenika podržava štrajk 5. decembra.

Vlast napada „privilegovane“ radnike u ime „jednakosti“, аli mnogi zaposleni razumeju da je ova vrsta egalitarizma koju vlada promoviše ona koja ima za cilj da nas svede na hleb i vodu zajedno sa radnicima železnica. Samo su bogati paraziti koji upravljaju ekonomijom oni koji su privilegovani.

Opšti bes

I pored svojih manevara, vlada ostaje pri penzionoj reformi koja neće poštedeti nikoga. Povrh toga, suočava se sa raširenim društvenim gnevom koji se godinama nakupljao. Dostigao je toliki nivo da je uskoro veoma moguća izuzetna mobilizacija radničke klase i omladine. Stoga je velika verovatnoća da će 5. decembar biti eksplozivan.

U poslednjih 12 meseci društvena nestabilnost je dosegla znatno viši nivo. Pokret žutih prsluka obeležio je spektakularno buđenje najeksploatisanijih i ugnjetenih slojeva populacije. Pokret ove prirode i ovih razmera ne može biti puka slučajnost. On je otvorio novu fazu klasne borbe. Iznenadni i masovni talas besa, koji je izbio 17. novembra 2018, se nije smirio. I dalje je prisutan i obogaćen je iskustvom duge borbe. Poziv žutih prsluka na mobilizaciju 5. decembra i povoljan prijem ovog poziva od strane sindikalne baze označava napredak u odnosu na novembar 2018. Izmišljenog sukoba između žutih i crvenih prsluka nema ni od korova.

Francuska 5 decembar IIMobilizacija medicinskih internista i vatrogasaca, kao mnogih drugih, vode ka istoj stvari, kao što je slučaj sa skorašnjim samoubistvom direktora škole i pokušajem samoubistva studenta. Oba ova čina eksplicitno su bila uperena protiv vladine politike. Kao odgovor, vlada se usudila da izjavi preko Gabriela Atala da „samoubistvo nikad nije politički čin.“ Toliki cinizam može samo da razjari bes učitelja, studenata i svih onih koji više ne podržavaju vladu i njen prezir prema običnom čoveku.

Ogromni uspeh mobilizacije protiv islamofobije 10. novembra bi takođe trebalo da bude zabeležen kao odraz rastuće borbenosti masa. Naravno, mejnstrim mediji su dali sve od sebe da bi diskreditovali ovaj događaj, pre, u toku i posle njega. Niko pak time nije iznenađen jer baš su te medijske kuće glavni glasnogovornici islamofobije. Štaviše, 10. novembar jepredstavljao demonstracije snage i ujedinjenosti naše klase. Poruka je bila jasna: tzv. „debate“ o islamu neće sprečiti društveni izražavanje besa u obliku velikih borbi. Ovo prodavanje magle, sprovođeno pod maskom sekularizma, otišlo je niz vodu.

Na kraju krajeva, razni spontani štrajkovi organizovani poslednjih nedelja od strane SNCF su veoma jasan pokazatelj raspoloženja koje vlada u velikim sektorima radničke klase. U kontekstu velikog društvenog previranja, značaj takvih nastupa se ne može redukovati na zahteve samo radnika kojih se to direktno tiče. Ovi štrajkovi upućuju na stupanj borbenosti koja sigurno postoji i u ostalim delovima naše klase. Buržoaske novine uzvikuju sa teskobom: „Eksplozivna društvena situacija u SNCF.“ To je jasno, ali eksplozivnost društvene situacije daleko nadmašuje okvire SNCF. Veoma je moguće da će 5. decembra i narednih dana nekoliko odlučnih sektora stupiti u odlučan štrajk na neodređeno vreme. Tada će klasna borba ući u potpuno novu fazu koja će otvoriti mogućnost ne samo za sahranjivanje penzione reforme, nego i za rušenje Makronove vlade.

Uloga sindikata

Sve gore navedeno navodi na mogućnost veoma velikog pokreta, ali borbenost radnika se jedino može dokazati kroz samu borbu. Već postoje indicije borbenosti pojedinih sektora: SNCF, RATP, bolnice, vatrogasci... Za ostale sektore sama borba će dati odgovor.

Međutim, mi ne treba da se zadovoljavamo takvim opštim mestima. Centralni element borbe je uloga organizacija naše klase – u prvom redu sindikata, a konkretnije njihovih vođa. Strategija i program vođa sindikata će biti od ključnog značaja, jer se radnici bez svojih sindikata teško mogu upustiti u borbu velikih razmera.

Oni će opet morati da nastupaju bez sindikata Francuske demokratske konfederacije rada (CFDT), čije se vođstvo svrstalo uz vlast. To je žalosna izdaja, ali ne menja mnogo odnos snaga na terenu. Čim vođe CFDT promene stranu, praktično prestaju biti relevantni. Ako se sindikat Opšte konfederacije rada (CGT) bude ispravno borio, naići će na neiscrpne količine podrške u radničkoj klasi, uključujući i radnike „bliske“ CFDT. CGT je najmoćniji i najmilitantniji sindikat. Prvenstveno od ovog sindikata zavisi vid predstojeće borbe. Zato ćemo analizirati politiku vođstva CGT.

U poslednje vreme, Filip Martinez (CGT) je insistirao da će radnici na svojim radnim mestima „sami odlučiti za sebe“ da li će se pridružiti mobilizaciji 5. decembra. On gura vrata koja su već otvorena. Naravno da radnici neće štrajkovati protiv svoje volje samo zato što im je Martinez dao potvrdu da mogu, ali vođstvo CGT treba da uradi sve u svojoj moći da ubedi radnike da se priključe borbi. Naime, kada dođe do „odlučivanja samih za sebe“, radnici će uperiti svoj pogled u Martineza ako se uprkos očiglednim rizicima uopšte priključe borbi. Ako on pak ostane na tome da radnici jednostavno „odluče za sebe“, ići ćemo u krug. Vođstvo CGT mora pružiti svim radnicima jasnu i borbenu stragiju i program, koji se poklapaju sa konkretnom situacijom u zemlji. Mora da razjasni pod kojim uslovima možemo pobediti i šta ćemo time dobiti.

Umesto ponavljanja da će „radnici sami za sebe odlučiti“ da li će se priključiti štrajku, vođstvo CGT treba da objasni sledeće: vlada će napustiti svoju penzionu kontrareformu samo ako se pokret štrajkova neodređene dužine razvije izvan okvira SNCF i RATP. Ako štrajkovi železničara i radnika Javnog prevoza Pariza ostanu izolovani, vlada će imati dve opcije: ili da popusti samo sektorima u štrajku, ili da sačeka zamor štrajka, kao što je to uradila 2018, potpomagavši se mobilizovanjem javnog mnjenja protiv štrajka. U oba slučaja, većinski deo populacije će doživeti poraz. Sa druge strane, što više sektora bude štrajkovalo, to će vlada manje moći da izvodi ovakve manevre. Primera radi, ovo je efikasno demonstrirano pokretom iz decembra 1995.

Program borbe

 Francuska 5 decembar III
 

Dok odbija slogan „generalni štrajk“, Filip Martinez poziva na „generalizaciju štrajkova.“ Ovakav sitan detalj deluje trivijalno, ali on dolazi iz pristupa „neka radnici sami odluče“. Svakako, ostaje jedno pitanje – na kom programu treba da se zasniva poziv na generalizaciju štrajkova?

Vođstvo CGT se fokusira na penzionu reformu. Jasno je da povlačenje ove reforme mora biti jedan od zadataka mobilizacije 5. decembra, ali to nije dovoljno. Ako se vlada sutra povuče, vratiće se u ofanzivu kasnije. Svakako, penziona reforma je samo jedna od mnogih reakcionarnih reformi vlade. Na primer, reforma osiguranja za nezaposlene, koja 1. novembra stupa na snagu, predstavlja društveno sakaćenje. Prema procenama UNEDIC, 240.000 ljudi će biti uskraćeno pravo na kompenzaciju, 424.000 će dobiti dodatak u proseku manji za 20 procenata i 291.000 će biti kompenzovani na kraći period. Stoga, zašto ne povezati mobilizaciju 5. decembra sa odbacivanjem ove bedne reforme?

Isto pitanje se postavlja za dva „Zakona o radu“, privatizaciju Aerodroma Pariza, uvođenje selekcije na univerzitetima, napade na javni sektor i mnoge ranije i buduće sramote. Dalje, šta ćemo sa manjkom zapošljavanja u bolnicama, domovima penzionera, pošti, vatrogasnim stanicama i školama, itd? Šta ćemo i sa sve češćim zahtevima za značajno povećanje plata u svim sektorima u Francuskoj?

U kolaboraciji sa ostalim sindikatima i političkim organizacijama (Solidaires, La France insoumise), vođstvo CGT bi trebalo da stavi sve ove probleme u prvi plan mobilizacije 5. decembra u obliku jasnog i ofanzivnog programa, a ne samo defanzivnog. Ovo ne bi bila prepreka mobilizaciji. Naprotiv, u trenutnom kontekstu rastuće borbenosti naše klase i ogromnog protivljenja celokupnoj politici vlade, takav program bi bio moćna poluga za mobilizaciju širokih slojeva mladih ljudi i radnika.

Očigledno je da bi mladi lakše bili mobilizovani oko zahteva koji idu šire od pitanja penzija, ali ovo ne važi samo za mlade. Kada dođe vreme da se „odluči“ da li rizikovati gubitak dnevnica štrajkom, mnogi će radnici biti spremni da se bore ako su ciljevi isplativi.

Za kraj, podrazumeva se da Makronova vlada neće implementirati progresivne mere programa koji bi CGT branio. Sprovođenje takvog programa pretpostavlja u najmanju ruku pad Makronove vlade. Ova politička perspektiva bi trebalo da bude kruna poziva na mobilizaciju 5. decembra. Zbog ovoga bi mobilizacija i ojačala. Ne smemo zaboraviti da je zahtev za rušenje Makrona imao dobar odziv u celoj zemlji, svake subote od 17. novembra 2018. naovamo. S obzirom na intenzitet mržnje prema Makronu širom Francuske, ovaj zakon, povezan sa mobilizacijom 5. decembra, bi doveo nove, brojne i živahne elemente u borbu.

Ograničavajući se zahtevom „generalizacije štrajkova“ zarad obaranja penzione reforme, CGT upada u nerazrešivu kontradikciju. Istina, moćni pokret redovnih štrajkova se ne razvija samo u RATP i SNCF, nego i u drugim ključnim sektorima ekonomije, kao što su državne službe, drumski i vazdušni prevoz, pošta, elektrane i luke. Cela ekonomija bi bila paralizovana. Vlada bi bila na kolenima. Na osnovu toliko povoljnog odnosa snaga za radnike, bilo bi apsurdno tražiti samo povlačenje penzione reforme. Pad vlasti bi bio na dohvat ruke i stoga na dnevnom redu. Ovo bi takođe pokrenulo pitanje preuzimanja programa CGT od strane levičarske vlade.

Ova pespektiva nije plod nečije mašte. Ona je uslovljena dubokom kapitalističkom krizom, te odlučnošću buržoaske vlade na sprovođenje reakcionarne politike. Kako bi odgovorila na mnoge napade sa kojima se suočava, radnička klasa ne može se više zadovoljiti demonstracijama i delimičnim štrajkovima jer takav pristup ne tera vladu na povlačenje. Radnici će biti prisiljeni da se mobilišu u takvim oblicima i na tolikom nivou da će borba protiv vladinih mera prerasti u borbu za njeno rušenje i uspostavljanje „narodne vlasti“, tj. radničke vlade. Ovakva dinamika se 5. decembra može razviti. Samo ovo će nam omogućiti da sahranimo penzionu reformu na putu ka još višem cilju.