Prošlo je godinu dana od pada nadstrešnice u Novom Sadu, koja je usmrtila 16 nedužnih života i osakatila jednu mladu majku. Uprkos proteklom vremenu, pravda još uvek nije ni u najavi i sudovi skoro uopšte ne izveštavaju o procesima protiv osumnjičenih za zločin koji je duboko potresao Srbiju. Kao što je rečeno na skupu, vreme se od tada zaustavilo, jer srpsko društvo ne može da nastavi sa normalnim životom, dok ne vidi promene u društvu.

Vidni zamor masa nakon godinu dana protesta, još uvek biva prevaziđen željom za pravdu, dok zamor režima je doveo do potpunog kraha njegovog legitimiteta, i u očima masa, i u očima evropskog kapitala kojem on najviše služi. Komemoracija godišnjice pada nadstrešnice u Novom Sadu još jedna je pobeda protiv trulog režima Aleksandra Vučića.

Svi putevi vode u Novi Sad

Izvor: _lunja__ Uroš A.

Iako ovo nije prvi protest za koji su se ljudi iz cele Srbije mobilisali u jedan grad, ovaj je definitivno bio specijalan, računajući da su se svi uputili u ranjeni grad koji godinu dana nije tu ranu zacelio. Usled usporavanja pokreta, te zatrpavanja studenata fakultetskim obavezama, ali i tuge koje prati ovaj događaj, mnogo je manje bilo najava u vezi njega i manje vidljivo uzbuđenje u medijima i na društvenim mrežama.

Prvi događaj koji je bio deo priprema za komemoraciju jeste bio marš studenata Državnog univerziteta u Novom Pazaru, koji je simbolično nazvan 16 dana za 16 žrtava. Kao što smo i ranije pisali, Novi Pazar je bio jedna od posebno inspirativnih tačaka ovog pokreta, gde su i ovog puta studenti druge narodnosti i religije pokrenuli medijsku kampanju, opremljeni dobrom voljom i raspoloženjem, zastavama svog Univerziteta, Srbije, Sandžaka i Palestine, kao i tradicionalnom muslimanskom i palestinskom odorom. Oni su sa entuzijazmom dočekivani u svakom gradu na svom putu, a prošli su i kroz neke koji su takođe pokazali posebnu borbenost, kao što je Valjevo.

Kako se približavala godišnjica, pokretale su kolone i iz drugih gradova. Iz Subotice, Bačke Palanke, Zrenjanina, Vršca, Sremske Mitrovice i Rume su se uputile kolone da se solidarišu sa svojim sunarodnicima iz Vojvodine, a sa Zapada Srbije uputile su se kolone ljudi i traktora iz Čačka, Šapca i Bogatića, i već spomenutog Valjeva, regiji posebno borbenom i pogođenom pritiscima režima i kompanije Rio Tinto.

Najveličanstvenija kolona došla je iz glavnog grada. Kada je krenula kolona iz Beograda, koja je okupljala i ljude iz ostatka Srbije, autor ovog teksta je ostao u šoku. ‚‚Da li je moguće da kolona od nekoliko hiljada ljudi stvarno planira da maršira dva dana do mog grada, iz čiste ljubavi i solidarnosti?”. Da. Ova kolona je prenoćila u Inđiji, gde usled nesaradljivosti režima su hiljade šetača morale spavati pod vedrim nebom. Ali to je njihovu odlučnost samo još povećalo u očima nas koji smo ih dočekivali. Kao šlag na tortu, svedočili smo i piratskim zastavama sa slamnatim šeširom iz japanske mange One Piece, koja je postala simbol tzv. Gen Z revolucija u svetu, u kojima je kao i u Srbiji, omladina igrala ključnu ulogu. 

Logističke pripreme za doček ostataka Srbije u Novi Sad delovale su kao najozbiljnija operacija dosada. Novosadski zborovi, studenti u blokadi, IT blokada i druge inicijative preduzele su maksimalne napore da svojim sunarodnicima naprave što ugodniji doček. Solidarni finansijski apeli omogućili su da se naprave brojni punktovi na kojima će šetači i domaćini moći da se prehrane ako ogladne ili ožedne, a fakulteti da se opskrbe potrepštinama za one koji će noćiti u njima. Napravljena je mreža ljudi koji su spremni da ponude smeštaj onima koji će doći dan pre komemoracije, kako bi smanjili troškove, te povećali dostupnost noćenja usled velike potražnje.

Doček 31. oktobra je bio veličanstven. Hiljade i hiljade ljudi poređali su se duž Bulevara oslobođenja, kod Mosta slobode, kako bi sa ushićenjem, aplauzom i ‚‚pumpanjem” dočekali kolone iz cele Srbije. Kolone su najavljivane na razglasu, dočekane bakljama i vatrometom, te su predstavnici nekih od njih održali i kratke solidarne govore. Doček je trajao od 18h, a Novosađani nisu hteli ići kući ni do ponoći, dok ne dočekaju i poslednjeg gosta.

Samo skupljanje za komemoraciju 1. novembra je organizovano preko zborova u šesnaest kolona koje su kretale iz različitih delova Novog Sada. Ona je znatno drugačija od drugih skupova, jer na njoj nije bilo zastava, pištaljki, ni vuvuzela, usled tuge koji prati događaj. Program je trajao od 10h do 19h, gde je glavni momenat predstavljalo 16 minuta tišine koji su počeli u 11:52, momentu kada je pala nadstrešnica. Preko 100.000 ljudi u tišini je odavalo poštu žrtvama korupcije.

Izvor: FoNet / Zoran Mrđa

Održano je i nekoliko govora sa bine, koji su odjekivali Bulevarom oslobođenja. Jedan od njih je bio od mlade komšinice poginulog Nemanje Komara iz Stepanićeva, koji je bio posebno dirljiv jer je predstavljao bol koju omladina oseti zbog gubitaka svojih prijatelja. Obratila se i Dijana Hrka, majka poginulog Stefana Hrke, koja je mesecima uz demonstrante i koja je posebnu ljubav istakla prema studentima i srednjoškolcima, koji je, kako je navela, drže u životu. Ona je najavila štrajk glađu, kao vid daljeg protesta posle godinu dana nepravde za njenog sina, kao i druge žrtve korupcije. Na kraju prvog dela programa emitovan je kratak film retrospektive kroz šta je sve pokret prošao, šta je sve uspeo, i kakve sve sulude poteze je režim učinio u ovih poslednjih godinu dana. Dan je finalizovan okupljanjem na Beogradskom keju (u Novom Sadu) sa puštanjem 16 lampiona za 16 žrtva i paljenjem svetala na telefonima uz još 16 minuta tišine.

Vučić na kolenima

Poslednja tri meseca predstavljaju rastuće poraze za režim. Pokretanje optužnice VIšeg javnog tužilaštva za organizovani kriminal protiv visokih funkcionera SNS vezano za korupciju povodom rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu, napad u avgustu od strane režimskih batinaša na demonstrante koji su odvažno uzvratili udarac, te rast nepoverenja imperijalističkih zemalja prema Vučiću, obeležili su gubljenje svakog od oslonaca za ovaj režim.

Evropska unija mesecima je ćutala povodom protesta i pada nadstrešnice. Sa rastućim klasnim besom u svetu, sa padom vlada u Nepalu i Madagaskaru, a u Evropi obeleženim italijanskim generalnim štrajkom za Palestinu, te francuskim generalnim štrajkom protiv mera štednje, poslednja stvar što treba evropskim vlastodršcima jeste revolucija na njihovom kontinentu, koja bi mogla inspirisati i ostale zemlje. Srbija je pre svega interesna sfera Evropske unije, koliko god liberali kmečali kako je Vučić Putinov ili Si Đipingov igrač. On je dojuče bio odličan kolonijalni upravitelj za Evropsku uniju, ali se pokazao potpuno nesposoban da uvede političku stabilnost nakon ove poslednje krize.

Kada je predsednica Evropske komisije Urzula fon der Lajen posećivala zemlje tzv. Zapadnog Balkana, Vučić je predsednici Narodne skupštine Ani Brnabić pred medijima rekao da učini sve što Evropa bude tražila od nas. Iako je fon der Lajen zapravo bila zapravo poprilično uzdržana u javnom obraćanju kada je bila u Srbiji, bilo je očigledno da evropski lideri koriste Vučićevu političku slabost kako bi izvršili dalje zaokruživanje Srbije kao interesne sfere - ustupak na koji je on sada konačno spreman. Ovo je dodatno potvrđeno rezoluciji o Srbiji o Evropskom parlamentu, gde se osuđuju postupci režima prema pokretu, ali i drugih stvari.

Ne treba imati nikakvu iluziju da ovo dolazi iz dobronamernosti tzv. evropskih vrednosti. Evropska unija je bombardovala Srbiju, nametala joj mere štednje, bodrila NATO agresiju u svetu kroz njeno postojanje, podržala Izrael u genocidu u Palestini i saučestvovala u osiguravanju nastavka klanice u Ukrajini. Evropska unija je unija kapitalista, okrenuta protiv sopstvenog radništva, a još više radništva zemalja van EU koje su pod njenom interesnom sferom. U mnogome, ni oni ne poštuju svoje tzv. evropske vrednosti ni u svojim zemljama, gde je policijska brutalnost redovna, gde se zabranjuju protesti solidarnosti sa Palestinom, gde se ukidaju nepodobni kandidati za establišment, itd. Sve vreme su oni znali ko je Vučić i kakvim metodama se koristi, samo sada vide priliku da ga dodatno ukrote.

No, slabljenje poverenja evropskog imperijalizma u Vučića proizvod je pre svega pritiska masovnog pokreta. Time mu se udarilo na glavni temelj njegove vladavine, a to je profitiranje na stranim investicijama iz Evropske unije. Taj udarac dovodi do dodatnih podela u režimu, gde Vučić ne može više da potkupi slojeve koje je ranije potkupljivao. Još pre pada nadstrešnice, Vladimir Đukanović, često u medijima prozvan za Vučićevog portparola, žalio se na podmetanje u stranci. Godinu dana posle, ponovio je istu žalbu, što pokazuje da jedinstvo SNS koje se privremeno stvorilo zbog političke krize ponovo opada, ali sada u mnogo kritičnijem trenutku.

Dan pred komemoraciju, Vučić je napravio (još jedno) vanredno obraćanje. Ovog puta, sadržaj je bio pomirljiv, gde se on čak izvinuo studentima i demonstrantima što je govorio loše o njima. Kako je svima jasno da svi preko noći nećemo zaboraviti sve što su on i njegova klika uradili protiv istih, ta poruka je bila usmerena njegovim preostalim pristalicama i Evropi. Vučić je takođe organizovao skupove protiv blokada, koji su delovali kao priprema terena da se predstavnici režima vrate u Novi Sad za godišnjicu pada nadstrešnice. To se ipak nije desilo, što predstavlja veliku pobedu pokreta. Krvnici Novog Sada nisu dobrodošli u njemu.

Svega dan posle komemoracije, tenzije su se nastavile. Dijana Hrka je počela štrajk glađu, ali joj zabranjeno da to radi ispred Narodne skupštine, jer se tu nalazi Ćacilend. Ubrzo su se skupili građani da je podrže, ali kao odgovor na skupljanje građana su došli i režimski batinaši, te je došlo do sukoba. Nakon toga, došlo je i policijsko pojačanje.

Režim se ponaša kao da je u predizbornoj kampanji. Glavni zahtev studenata i demonstranata je ostalo raspisivanje izbora, što Vučić nakon svog izvinjenja najavljuje da će sprovesti ranije nego planirano. Ali ne treba izgubiti iz vida čemu izbori u ovom momentu zapravo služe, a to je presecanju revolucionarnog raspoloženja koje postoji u Srbiji i vraćanje politike iz ruku masa u ruke političara i institucija. Pad Vučića bi bila velika pobeda za pokret, ali tek tada će se obelodaniti do kraja koliko je ceo kapitalistički sistem truo, a ne samo Vučićeva klika.

Izvor: Blokada info

Srpsko društvo je doživelo potpunu transformaciju u ovih godinu dana. Da ste pre pada nadstrešnice nekome pričali o tome da će u roku od godinu dana preko milion ljudi izaći na ulice da protestuje protiv režima, da će studenti okupirati fakultete, organizovati se u plenume i ponuditi vođstvo pokretu iza kojih je stalo tih milion ljudi, da će se ljudi organizovati u zborove, kao akcione komitete širih slojeva društva, da će prosvetari imati najborbeniji i najinspirativniji štrajk dosad, da će biti održano nekoliko skupova sa preko 100.000 ljudi, da će bajkeri i veterani se organizovati u samoodbrambene jedinice, i da će ovaj pokret sjajiti od ljubavi i solidarnosti, mnogi bi rekli da maštate. Ali ovo je nova Srbija koju su izrodile mase sa studentima na čelu. Ovaj pokret je pokazao ono što smo mi komunisti uvek govorili. Jednom kada su u pokretu, mase ništa ne može zaustaviti.

Pred nama je svetska ekonomska kriza koja je čisti proizvod kapitalističkog načina proizvodnje. Dokle god se držimo njega, dotle ćemo imati krize, ratove, korupciju i još nemilih tragedija koje nas čekaju. No, vidimo da mase u svetu, a posebno mladi ne ćute na to. U Srbiji ovaj pokret izrodio je novu generaciju boraca od kojih će mnogi gledati kako dalje da nastave borbu i da se organizuju protiv ovog trulog sistema. Ako nam kapitalizam ne da mira - ne treba ni da bude mira za vladajuću klasu. Vučića moramo poraziti da bi taj proces uopšte otpočeo. Ali isto tako, moramo da predivnu energiju ovog pokreta sačuvamo kao iskustvo šta je sve moguće i ne zaustavimo pred još većim borbama koje će nas čekati u budućnosti.