Pre oko pola godine desio se divlji štrajk u Pošti Srbije, kada su radnici Pošte u Zemunu odlučili da bez čekanja na sindikalne vođe krenu u štrajk. Još tada smo u našem članku povodom štrajka i situacije u Pošti istakli:

„Iako je važno da sindikati izveštavaju o lošem stanju u Pošti, uloga sindikata ne sme biti samo izveštavačka, nego mora biti borbena. Ironično je da su radnici van sindikata morali da organizuju prethodni štrajk u Pošti nasuprot pasivnim sindikalnim vođama. Vreme je i da se raskine sa iluzijom da su državni činovnici kao Vučić, Brnabić i Stefanović na istoj strani kao i radnici. Oni su postavili Miru Petrović za direktora vrlo svesno. Ceo državni aparat na usluzi je privatnom sektoru, od kojeg funkcioneri i direktori i njihove stranke bivaju nagrađeni za sprovođenje njegovih interesa. Zato pored pukog izveštavanja, sindikati Pošte treba da podvuku liniju između radnika sa jedne strane i direktora i funkcionera koji stoje na usluzi vladajućoj klasi sa druge strane. Pregovori sa upravom i vlastodršcima bez da se odmah ispune zahtevi služe samo kupovini vremena. Neće biti mira dok im se ne uzvrati jači udarac, a računajući na značaj Pošte, to njeni radnici definitivno mogu.”

I baš tih pola godine kasnije, borba radnika Pošte ulazi u sledeću fazu, sa nivoom svesti o kojem smo u prethodnom pasusu govorili. Preksinoć, nakon zbora radnika, koji je između ostalog bio po kiši, počeo je štrajk u Zemunu, nakon kojeg su usledili štrajkovi u Nišu, Novom Sadu i ostalim većim gradovima.

Na zboru radnika se jasno videlo da je radnicima dosta. Od vlade su im ponuđene minorni ustupci, sve uz izjave kako je prosečna plata u Pošti zapravo velika, na šta su radnici besno reagovali negodovanjem. Sreda je bila dan za koji su bili zakazani pregovori sa vladom. Ali raspoloženje je toliko borbeno, da radnici nisu ni hteli da sačekaju pregovore. Kada je jedan od predstavnika radnika rekao da će se u štrajk ući zavisno od rezultata pregovora, radnici su negodovali i počeli da uzvikuju „Štrajk, štrajk, štrajk...!“. Jedan deo njih je čak bio protiv pregovora sa vladom. Ovo je izuzetan pokazatelj dizanja nivoa svesti radnika Pošte. Postalo je jasno da vlada i radnici nemaju zajednički klasni interes. Da vlada nije tu zbog radnika, nego zbog svojih džepova i džepova njihovih privatnih partnera i da će jedino biti spremna na ozbiljne pregovore kada je poštari dovedu na kolena.

Jedini problem ostaje je što su sindikati opet posustali. Dok su reprezentativne sindikalne vođe odmah krenule sa pokušajima gušenja štrajka, ostale sindikalne vođe su opet čekale da neko drugi pokrene štrajk umesto njih. Ovo izaziva ozbiljan odboj prema sindikatima među jednim delom radništva. Deo njih čak želi da se isčlani iz sindikata i bori se van njihovih okvira. Iako je bes radnika prema sindikatima i njihovim vođama opravdan, on nikako ne bi trebao da se artikuliše prostim izlaskom iz sindikata. Sindikati su glavno mesto trajnog okupljanja radnika i njihovo najjače oruđe. To što neki od njih imaju korumpirano ili mlako vođstvo ne znači da je problem u sindikatima, nego u pojedinim vođama. I baš zato što su radnici Pošte krenuli u ofanzivu sa ovom svešću, ne bi trebalo da stanu na ekonomskim zahtevima. Sledeća instanca borbe bi trebalo da bude borba za povratak kontrole nad sindikalnim strukturama, na svim nivoima. Odlučnija i odgovornija sindikalna organizacija u Pošti ne samo što bi se danas lakše uspelaizboriti za svoje zahteve, nego bi pri svakom napadu od strane Države, a ti napadi će neminovno uslediti, radnici bi bili daleko spremniji kako za odbranu, tako i za kontranapad.

SVI U ŠTRAJK ZA SVAKOG RADNIKA!

 Pošta štrajk decembar

Foto: radnik.rs